Otadžbina

ГхЛАВА ШЕТ\ЕРА приповетка

I Тек се сунце смирило, а Радан Радановић из Ернића изличе с празним колима из Ш. Почесто ошине водове хита кући, далеко му је Док ето ти трчи за њим један омален господин у шубари па виче: „Стани, брале! хеј, брале, стани !" и маше на њ руком да стане. Окрете се Радан и уставн волове. Приђе му господин омален, буљавих очију, с постриженом брадом и кратким чибучићем у зубма, па га упита кривећи уста на једну страну : „А шта ти је то , брале?" „Које?" „Ово овде" , рече господин и пруаси нрст на велики сврдо јармењак, што беше заведен у јастук предњп. „Па ето видиш шта је... зврдо", одговорп Радан нерад да дивани кад му се хита. „А бога ти, брале, шта радиш су тим?" упита господин. „Вртим главчине, јармове , јастуке и још којешта", рече Радан мерећи господина од пете до перчина. „Ваљда кад хоћете да растресате вуну, онда бушите тим јастуке па повадите?" рече господин мислећи о јастуцима, што се под главу мећу. „Та није то , него ове јастуке", рече Радан и показа му руком предњи и стражњи јастук у кола. „А је ли то старо, брале?" упита господин. Радан већ виде с ким има посла , па да би га сеотресао рече: „Од како је бога и вола, од онда је и сврдб." „Зар тако старо? зачуди се господин. „Ја шта мислиш ти " потврди Радан па вчкну на волове да иду, п сам пође.