Otadžbina

ГЈАВА ШЕЋБРА

441

„Шта ћеш, куд ћеш?... Дај да се задужи. да се начини макар мало крова над гдавом. Кад, ал хоћеш.. .. Не мош ишчупати паре, да кречиш! Дају ти, ади по дупло. Најносле зажмурим, па хајд оном нашем чивутину, Узловићу иоганом. „Дај за бога и по богу"!.. Види, где ти је преша, па шиша како он хоће. И тако иа једвине јаде ишчупам 50 дук. те начиним ону кућицу... А бога ми, да ми није оне деце, сутра бих угарак у њу!" „И даде ти 50 дук. ?" упита онај што је погађао у кајиш. »Даде, не дао му бог веседа дана ! " „А привади добар интерез, привади —је ди ?" упита онај што је бацао попа. „0, мој брате, да је само интерез бидо би цвеће и ковиље; ади уписа у обдагацију 80 дук. па још иитерез на све.. . . Прође година, ваља испдатити, а нема се откуд. Модих га, кумих, да ме почека још који месец дана, док продам ракију и неко свињче , па да скрпим и да му испдатим. Аја ! Не ће ни гдаве да окрене, него веди: „Паре на пдац, ја ди ћу те суду !".... 0, невоље и муке моје! Потеци на све стране. Не мош из земље ископати. Модих га опет, модих већ као самог господа бога боже опрости ! — На посдетку вели: „Хајде да променимо обдагацију." Нарачуни тамо — не знам дангубу, те интерез, те писање, изиђе равних 100 дук. „Сад, веди, да променимо, ади да начииимо на 150 дук." Окрени, обрни, — немаш куд ! Дам му обдагацију" ... „Их, Радане, за бога! Зар баш даде?!" узвикну један између њих упренашћено. „А ја шта ћу, мој брате! Да ми дође добош пред кућу , куда ћу онда ?.. Сад, вере ми, ни сам не знам шта ћу.... Идем често као дуд. Што год урадиш, подај њему. Ни ода шта ти вајде није .... Ради, скапавај, гдадуј па подаЈ другоме нека тп изеде, а ти опет живи као скот!..." „А зар је он мадо њих упропастио , мој Гадане!" рече један. „Да бог да, да и ти читав останеш." „Мучно, бога ми !. .. Ко се данас задужи — нема му беда дака више!" додаде други. „Ама ко ди први измисди тај несретни интерез, да ми је знати?" упита онај што је погађао у кајпш. „Бог зна ко је !..." поче онај што је изгубио на попу: „Ја сам сдушао од старих људи, кад интерешчији оде душа на онај свет, растопе сребра па га задију; а гедо му никад не