Otadžbina

440

ГЛАВА ШЕЂЕРА

тргнувши руку као опарен. „Ето, чим те погдедах изгубих цвандик!" „Е, хоћеш ти кајиша!... Шта ћу ти ја!" рече Радан. „Како си, Радане ? .. . Поп! поп! поп!... Одакде ти ... Пои! ноп! поп !... У ово доба ? ... Где је пон?" пита готово певајући један, а држи у десној руци две и у девој једну карту, хитро их премеће, већ што треба у тој игрп виче, и пита узгред Радана. „Ја вала сад из вароши," одговори Радан. „Ово је нои!" викну један од погађача и дупи по једној карти. „Сутра!" узвнкну онај што разбацуЈе, изврте карту, кад оно дама, „Их, ороснију му очину!" викну погађач. „Баш си баксуз, Радане!" „Баксузи сте чини ми се ви сви"... . одговори Радан: „Деде баталите ту спрдњу, да седимо као људи." „Бога ми нраво велиш," рекоше они што су изгубшш, па се дигоше и седоше за један подугачак сто. Поустајаше сви, махнуше се пгре, и сви заседоше заједно с РаДаном. Наручи Радан себи вина и остали шта је који хтео.. . . „А шта си то ћарио у чаршији?" упита онај што је на кајишу изгубио „Продао сам мадо жита н вуне.... Иде Ђурђев дан, па ти богме имам муке. Ваљд ми дати порезу, а мораћу платити и оном поганцу интерез, да ће ми очи искочити." „Је ди то Узловнћу?" упита онај што је бацао попа. „А њему скоту —ја!" „Е, ако те је Уздовић закачио у своје канџе, не ишчупа га се ти шаде!" „Вере ти, Радане," упита један од њих: „право ми кааси, колико си узајмио од њега?" „И не питај, брате, кодико сам. Да бог сачува сваког таке иозајмице!.. Знаш кад се оно ономдане одедих од брата. Остадох једин, са женом и децом.. .. Куд ћу и шта ћу? Не знаш шта ћеш пре: ја ди вратити стоку, ја ди нритврдити ограду, ја ди опдести, ја ди окопати.. .. Овамо опет седиш у кошари. Удари здо време, немаш се где скдонити. Кућу да градиш иемаш откуд, а мораш. Већ и ружно је — свет се спрда: „Ено га каки је радин ! Седи тодико земана у кошари!" .... Ниси никуд пристао.. .. „Богме никуд!" рекоше некп.