Otadžbina

480

П030РНШТНИ ИГЕГЛЕД

ном, моменту види се, да се г. Бан није родио за трагика. Јер имају трагични песиици са лепушкатом дикцијом, а иначе не вреде много; — ал нити је кадгод било доброга трагика, нити га може бити, који би имао овако разрешену, бљутаву дикцију, као што је у г. Бана !) На то јој Миленко галантно решшкује и усуди се те је пољуби, — „а Добрила," вели г. Бан, „застнђена бежи". Ето тако је стидљива Добрила. После отмице, о свадби, она на само са младожењом говори речи, које претностављају прилично увежбаност у љубавним чуствима, ђувегија сиромах ваздан околиши и скида звезде с неба, док једва дође до једног летимичног пољупца, и она застиђена бежи! — Кећв<; аи881! То није стид невиног девојчета, то је стид кокете, стид препредене демимондице, која хоКе да изгледа невина. „Ама што ћу," вели г. Бан, „кад се баш та отмица, на коју критичар значајно по преко гледа, мени допала?" Што се тиче горе хваљене отмице. Ја сам заиста попреко погледао на ту накараду и признајем, да завидим госи. Бану. Благо њему, кад му се тако што може „ доиасти Кад момак навали на противничке сватове чеКом хајдучком силом, то г. Бан зове „најснажнијом отмицом, која се замислити може". И кад крвопија и јунак Доброслав, у место да јурне са својима кроз хајдуке, перорира пред њиховим пушкама о освети, а онај хајдук, што је кадар смакнути слугу Доброслављевог само за то, што је Доброслављев, има главом, Доброслава пред својом пушком, па га мирно слуша, како ће со, крваво осветити његовоме Миленку — таки табло од карактерних накарада доиада се г. Бану ! Као што је друкчији тин љубави истакао него Шекспир (видели смо, какав!), вели г Бан, тако је и „љубавни догађај заокружио обширнијим оквиром политичког живота, не заборављаЈући, на уметнички услов да догађаје љубавне тврдо веже за политичке" и т. д., наговешћујући уједно, као да је Шекспир, бајаги, тако важан уметнички закон изгубио из вида. Гдеје г. Бан наишао на тај „уметничкп услов", то ће га бог знати; ал ако узмемо, да без тог услова заиста не може бити уметничког приказа љубави, онда ово, што нам г. Бан приказује, већ и по томе закону, по ком он сам хоће да буде суђен, нема никакве уметности. Јер у трагедији г. Бан има, до душе, љубавних, а има и политичких догађаја: ал ти су тако лабаво привезани један уз други, да нити мењају што у нравцу политичких, нити политички у правцу љубавних. Кнезови се посвађају због шуме. Наиђе љубав њихове деце са љубављу расти н мржња, ал само у једнога, али не због љубавп дечије, већ све због шуме те шуме, и деца погину, и мр-' жња све једнако траје, те тако не само да развитак љубави нема никаквог уплива на политичке догађаје, већ ни сама катастроФа, ни сама смрт јунака и јунакиња. И то г. Бан зове „тврдо везати догађаје", па још пма образа хвалити се тим према Шекспиру, у кога смрт љубавника сахра-