Otadžbina

ПОЗОРИШТНИ ПРЕГЛБД 479 кући, па не познаје више своје заручнице! Је ли иосле таког З г вода вероватп свему пренемагаву тога момка? И Миденко још има образа позивати се пред мајком Добрилином на своју зарученост? Ви сте красно проучавади Шекспира, г. Бане! Шекснира, у кога је необична врдина у карактерисању да и најнеобичније, скоро невероватне догађаје учини вероватним нацртом карактера. Ад тај нацрт мора у првим погледима већ бити тако удешен, да гледалац може посде веровати, да је тако и тако створење, једипо тако створење кадро то и то замисдити, наумити и учинити. И то ја видим, који сам из Шексиира само кадамбуре требио, а ви, који сте га провидеди до срца, који сте му „нроучавали вештину у цртању карактера, ви тога не опазисте, те упадате у тако крупне, тако почетничке погрешке ! Тај Миденко не само да је шмокљан, већ је и кукавица, норед све „најсмедије отимце која се замисдити може," Том отмицом се особито поноси г. Бан и мпсди, да му ја завидпм због те генијадне, оригиналне идеје. Драматску нужду те отимце доказује г. Бан прво с Миденкове стране тим, што не би било ноштено, да је он девојку пре „силом код себе задржао и најцрње окаљао пред светом". Г. Бан има особит појам о сили, кад мисди, да девојку, која у по ноћи сама долази момку, која се томе јавно даде отети, треба још силом приморавати, да остане у момковој кући, уверена, да ће му бити венчана љуба! Замолити девојку да остане, то је срамота; отети, то ннје срамота, тиме се девојка „пред светом ни мадо не каља," јер то је словенски, то је словенска институција. Са Добрндине стране доказује г. Бан потребу отимце тим, што није могла у самостан,јер се „самостанска врата не би ни отворила иред заљубљеном девојком". — Прво и прво ја бих замолио г. Бана, да ми покаже тај пропис из устава каквог духовног реда ма које хришћанске вере, који би забрањивао примати заљубљене девојке у женски самостан. Ал баш и да има где таки нропис, како може гледалац помислити, да Добрила зна на памет све духовничке установе и прописе; г. Бан брка овде своју рефлексију са мислима своје јунакиње. А ако је Добрила то знала, онда је бида ипокризија, преговорност, кад се зарекне са Миленком, да ће у самоетан. „Да ди би је отац иосде могао отети из самостана, то је друго питање, само она није ни покушала да изврши, на што се заверила. Како је стидљива девојка та Добрила види се напослетку, кад оно вели: „Како да ј' искажем Своју хвалу, своју љубав ? — Кад нам Бог толику сиду чуства даде, Што нам још не даде и могуКност, Да га бар подпуно пзразимо !" (У остадом врЛо дивна дикција, красни стихови, пуни ритма, полета, појезије, а особито пуни невине девојачке мисли. Образац свекодике дикције М. Бана. Већ и по том, привидно незнат-