Otadžbina

522

СТЕВАН ДУШАН

Зарђана гвожђарија шкрипну јаче, а отац Андоније јекну: — Признајеи , јаох , признајем ! — Оптужени — признајеш ли, да те је млади краљ с тога послао у Породимљу да отрујеш ода краљевства му, и да нађеш убицу за маћеху његову, а нашу светлу краљицу Марију ? Дечански скочи са своје столице као да га је гуја ујела. У томе тренутку оштри шиљци коштаног иверја, у које беху размрскапе неке кости оца Андонија, забадаху му се у живо месо, и он дрекну: — Јаох за Бога, признајем, признајем ! — Доста, Политису! — рече Дечански и сузе му грунуше низ образе — доста! Оди, душо, води ме у цркву да на коленима кајем грехе за које ме Бог овако страшно у старости казни! Отворише се врата од суднице и краљица Марија са сузама у очима изведе свога светлог мужа подунирући га иснод пазуха, и одведе га у цркву , а запрепаштени дворани и двородржице за њима. Сад је било лако израдити код краља да пошље војску противу рођеног сина. Шта је та војска учинила с Душановим дворима кад њега не нађе — то смо видели. (Наставиће се) јЗлАДАН 'ЈВОРХЕВИИ.