Otadžbina

ДАЛМАЦИЈА

527

нике Морладима. Али ови Морлаци и јесу били у последњем устанку најглавнија чињеница. Они се сматрају за нратип словенскога живља у Далмацији, и то како по језиву, тако и по својствииа, обичајма и навикама, -које су са свим истоветне са српскима у кнежевини, Босни и Херцеговини. Ево како путници, (Кол, Петер, Штиглиц, Каталинић, Ј. Давалее и др.) описују Морлаке: „Они су лепог соја људског, већином су високог, снажног раста, чврстог и окретног тела и правог мушког облика. Коса им је плава, црвенкаста или са свим црна, зуби сјајно бели и здрави чак до дубоке старости, кожа им је од жеге сагорела, јер опи још од раиога детињства ходе по сунцу и времену без икаква заклона осим црвене капе и турбана. Гласа су јаког, слуха и вида изванредно оштрог и необично јаке телесне снаге. Од детињства изложени ветру, жези и снегу, они су тако очврсли, да им здрављу не могу да нахуде ни најтежи штрапаци и оскудице, ни опет пајвеће неумерности и излиштва. Са правим лекарима они не ће никад да имају никаква посла, а то, веле, за то, „да не би о смрти морали дуплу гробарину плаћати". Међу тим има међ њима извесних породица, у којима нека врста лечништва и видарства с оца на сина орелази. Па какви су у природним својим својствима, исто су такви и у ношњи и наоружању своме дивни и величанствени! Обично им је оружје ханџар, пиштољ и иушка, и то им је највећа дика и украс. Сведок њиховога витешког и ратничког духа још је и нрастари народњи обичај „побратимство", који се код њих јоште потпуно обдржава, с највећом свечаношћу и заклетвом у цркви обавља и с најстрожијом вером и чашћу иснуњава. А где је тако јако иријатељство, ту је исто тако и мрзост велика, јер који уме тако добро љубити, тај уме тако исто добро и мрзити. И Морлак може доиста силно да мрзи и лако да убије где год је мрзости. А то није