Otadžbina

КНЕЗ милош

535

Море ћу суза раје иродити, Да крви сперем и најмањи траг. Лли-ага Алах је силан, нек му је слава, Он брани верне — он је њнхов штит. Верујем, пашо — да ће невера Пред стопом твојом гмизати ко црв. Сулеј ман-иагиа И биће тако — тако мора бити, Застава турска вечио ће се витп, Крваве боје овим бедемом. Чујте ме, аге — ова ђорда моја, Што сам је, погле, ирипасао ја, Она ће славп бележпт вам пут. По коме нуту од сада ваља Кораке смеле сталн-о управит. Златом и свнлом, у место траља, Османску децу ■ окитпћу ја. А да то буде, рају у лику, Не слушај молбе — презири цику Очајног гласа смртпог запева. И пут ћу овај, да тврђц буде, Костпма раје патосати ја, Јер славе нема оружју нашем Ни чврста мира за падишин сан, Све докле пашчад ђаурска живи. (Узме Али-агу за руву — показује му Саву и Дунаво). Ове две мутне погледај реке, Што града овог грле бедеме, У место њпних таласа хладних, Рајина крвца мора протпцат. И у те само таласе вреле, Жудан сам овај да сав сперем ирах, С уморног тела —што су га вихри, На луту тешком мени нанели. Први ага. Све ће баш бити као што велига Докле се војска само одмори. Сулејман-иаша Шта рече, је лп, нисам те чуо ? Спомнњеш одмор — сине лењиви. Та јунак чио не зна умора. (Извади сабљу). Војска је моја сечивица, гле, На овом модром, оштром челику.

И док је сабља у корици тек, То је сав одмор али више не. Крвави мене спомени драже, Ја крви хоћу, разумеш ме, јел? Та сабљу ову прииасо нисам Да њоме само бедро окитим. Сабља је ова, погле — опипај —• Тек језик леден моје освете, Ал слеђен болом душе рањене, И кад зажелим да му чујем збор, Врелом га крвљу морам кравити. (Јетко). Но коме зборим ? Та ви сте стене И сто пут тврђп, нег најтврђа твар. Ваши су жпвцп умрли давно; Поругом, стидом, вн живите сад, Ви жнвите, је л? Ал не осећате Трулежи ваше отрова вас смрад. (Шчеиа једног агу за ирса). То тело твоје, та твоја прса, Трула је врећа — та зар не вндиш? У коју алах набаца само Гомилу меса кртих костију. (Турцима) Та шапут крви не чујете зар, Што је у црној земљи проврела? И душа ваша не појима зар Очајнн јаук деце сироте, Очеви чији падоше храбро За славу турску, за месечев сјај? Други ага. (Кдања се) Честити пашо, све то чујемо, И сви смо сада ево готови, Само нам реци када ћемо поћ, Да нашу браћу мртву светимо. Јесење већ је доба настало, А зли су иути — војсци тешко је, Да се ио кланци вере и бије. Први кад дођу дани пролећа Све бпће спремно да сепроспекрв. III. Тмја-иаша долази. Сулејман-иаша Еј, трула крви — гадни изроде, Да није стидно руке каљат ми Добар бих одмах дао одговор. Ал рђе старе живот зар вреди И толко само као сабље сев ? Ага иадне на колена. Аман, пашо —