Otadžbina

^РАЂА И ПРЕ^РАЂА ЗВОНА приповијест поборска нашијех доба

С трага тридесет годин дана, једно јутро у првоме прашку зоре, баш кад се дијеле дан и ноћ, викне момак с Пањкамена, поклич поборскијех села: „Ој, кнеже Вуко, кнеже!" Озове му се кнез саструге: ,Ој, море ој!" а момче: ,добро јутро!" па кнез по одушку „добра му срећа била!" Настави момак: „Хајде, зло ти јутро не било, неко ти однесе звоно с цркве". Скочи кнез као да се помами, покликне седо на окуп, и људи оружани у у трен од ока стану се код саборне цркве светога Јована богослова; кад збиља, на цркви нема звона. Свако се снеби и зачуди вражијему иослу, пак стадоше међу се гонетати и разгађати ко је лунеж и од куд. Ни стопе ни тражине око цркве, као да није ни чепала, камо ли вардала људска нога ; док од једном кнез сјетно невесело начне овако да говори : ,Ево нас, браћо, нађе изненада штета и срамота , да такијех није још на људе падало. Дође лупеж пак не покраде из њедара. Сад ће рећи приморци цијелијем разлогом да смо ништавци, који лежимо женама у скутовима Боље да је гром спржио десет домаћпна при овоме злу ! Кад смо изпогибали на Еандији, бранећи дужду витешки оток, и кад нас је Махмуд-паша онљачкао и заробио, просте ране , свак се је барем ио три пут замијенио, а сад остадосмо за укора, као да смо припасали опрегљаче, или зађели куђеље ! А ти Рашко , који пириш готово у сјену црковноме, како се у зао час не пробуди на онакви жамор, јер није ту била војсци шала натезати се оном хрпом звона низ ове продоли. — И чујте ме добро, Побори ! Док овој крађи не дођемо у траг, не ће се црква отварати ни у њој канђела ужећи, ни ми предавати нуње ни проскуре, е да би се и светоме