Otadžbina

634

ГЛАВА ШЕЂЕРА

по неко руно и ћилим или јагње А сад нико ни да се пошали. Нема, нема — браћо , ништа; ирошле су оне старе године кад је било берићета " „Право велиш, господине, бога ми!" рећи ће један од сељака: »Овај се данашњи иојас некако обезочио и баталио — да бог сачува!... Шта се чини, чудо те и ово мало бог још даје." „А баталио се, брате, да како!" наставља капетан: в Ено ире неких година, знам— прође старешина. Ако га сретне по чем сељак, макар и не био из његовог подручја, он ће му на читав пушкомет стати и скинути капу; чак сјаше с коња па му ода чест. А дапас јок! Нрође мимо те, готово да се раменом очеше, па баш ни у уво!... Зовем га, брате, ето послом званичним у канцеларију— не ће да дође; по десет пута шаљем пандура, док га једва дотерамЕто каки је данашњи свет! Ето каки је данашњи нараштај! И ми се нечему надамо? ! Мрка капа, зла прцлика!... Сутра да сб нешто отме Босна јали Херцеговина— ко би управљао оним народом, него опет ми чиновници и старешине. А како ћеш му врага управљати, кад те се не боји!... И ти опет правници и лицејпсте, што уче тамо по Веограду, мисле тако је то; мисле овамо печене шеве падају с неба. Деру се једнако, републику" , ,те комуну", те „социјалну демокрацију" , те не знам шта још. А не знају они јадни, штабибило од нас! Ето, дошао би лепо Немац или Инглиз те нас све овако кунио и одвео на море, да лађе вучемо.... Хоће републику, комуну?!... Виргаз њима треба—виргаз!" ... И тако док се част спреми , наш се лепи капетан сит наразговара од прилике оваких разговора. Упути — скромне Вучевчане, да поштују своје старешине, да их слушају и буду им на руци у сваком послу њиховом. Даље опомену их, да се добро чувају „републиканаца," и у опште бургијаша, немирних и подозривих људи, и чим кога опазе да им је дужност одмах га јавити свом старешини, а он ће већ даље чинити што треба,. Еле, насетова их много и много. А и ваљало је да пх насетује. Сад је тек први пут пзишао у Вучевицу, од како га поставише да је капетан над тим срезом. Он је често походио села, али се увек дешавало да Вучевицу обиђе; — није му било по згоди да свратп и у њу. За тим је настала добра част. Јело се и пило скоро до заранака. Вино вучевичко добро, па се мало капетан и разгре.јао и тек сад раздрешио неисцрнљиву торбу званичнога разговора; торбу, из које су кадре извирати све могуће поуке у свима гранама живота сељачкога... Частило се дуго и за много. Дође време да се полази. — Капетан то наговести мало