Otadžbina

У Ч И Т Е Љ

сти! Нисам се покајао, што га послушах.... Сутра рано одабраћу њих неколико, до мрака научићу их па да видиш.... — А шта ли онај трчи ? учини поп, погледавши случајно на ниже и спазивши Фамулуса, где јури к њима као луд. — Гле. та то је Фамулус! викну учптељ изненађен и скочи. Шта ли је сад?! — Господине, изаслан.. . рече Фамулус загушено од умора, па колики је дуг прући се о ледину; спотаче се преко једног пањића. — Ко, море, ко ?! упита учитељ и набра обрве, а у том ђипи и поп. — Изасланик, господиие! једва изговори Фамулус, дижући се. — Шта наопако! викну учитељ и пљесну рукама. — Рекох ја! рече поп и погледа забезекнуто у учитеља. — Ама одиста велиш ? окрете се учнтељ Фамулусу. — Бога ми јес! одговори он задувано. Сад ће школи. Мало час дотрча биров без душе : „Шта је, море?" — {( Посл'о ме кмет, вели; иде изасланик с њим; сад ће амо школи." — Потецп, попе! викну Милан и зграби пушку па на ниже. — Потеци, учо!" учини поп па за њим. И обојица стиштише низ поток што игда могу. Не гледе ни где ће стати ни како ће; прескачу кладе, жбуње, камење, пањеве. Час поп престигне учитеља, час учитељ попа. (( Бог с нама шта је учитељу те јури попа!" учини један сељак у њиви крај пута. — Бог с нама шта је поп напопастио оног учитеља! рече једна жена крај иотока. — Ене! ене! како бежи учо! зачуди се једно дете код говеди. — Ене! ене! како бежи попо! зачуди се друго, што беше пошло на воду. з*