Otadžbina

$85 СМРТ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАИОГ И СИНА МУ ВЛАДИСЛА.ВА

«оу Хрнстоу прЂДда. ТЂМше н €тифлн1. Оурошћ попштдхв се роднтелгемв монмв н прлроднтелгемћ сцдлтн хрдмв скетомоу архнирен) н уоудогкор||оу хрнстокоу Мнкодн ш> Хкосни нл рецн Бнсгрш|н, 40 н сТн скетн хрлмв ск^ддх!« кћ п...ро\ , у'Тн кцнесенТл господнга рекше Мнлешекл, ндеже поунклк;т 1. прћкТн лрхТепнсквпб н оуунтелв срћкскм н п [)Л (10днтвл1. нлшћ, скетнтидк хрн«токк Сдккд, кв нспокоснТж крлтТдм!. <«т скетлго млнлстнрл, «лм|> же н рортелгсм!. нлшнмћ н нрлродптелжмћ кћ киумн поменк итд. (одређује међе примљевшх земаља , заклиње ч;воје наследнике да не кварс његове наредбе, проклиње оне који би то чинили и завршује.) — Потпис је: С тђ ф л н I. К р о ш ћ господннћ кћсе срћскТе ^емле н п <д) м (о р в с к Т е. 41 СтеФан Урош, дакле, самодржавни краљ све српске земље и иоморске, вели у овој повељи, да су нокојни краљ Владислав и он, као скетлго корине коголткТе ккткТн, у једно скупивши сва богољубива слишлнТл н кндћн Т л , трудом и знојем својим постарали се да чх изврше, и то, краљ Владислав начини цркву вазнесенија у Милешеви, обдари је богато и украси, и на самрти својој преда њему — Урошу — који је онда био „ г о сл о д с т к о V 10 ш т н н крлд|., а ио том и слмодрвжкцв « с е н с р н к с к Т н г, е м л н н п о м о р с к Т н", а он, Урош начипи храм Св. Ииколи у Хвосну, на реци Бистрици, њима и родитељима њиховим и прародитељима за вечни помен. Ов ај Ствфан У рош није краљ Милутин, за то: а) што вели, говорећи о Владиславу и себи, да су „скитлго кор«не когоЛ10К1е кђтк Т н "; јер то означава дв& брата ; 13) што вели да је у време смрти краља Влади«лава био (< господсткоук>штнн крлла", што Милутин 40 Одавде настаје оно БЛН?Г. КЂЛНКТге АрХ16П|СК0ПТ№ Ср 1 > КСК1№ << ~ што ®зоставл>ам. 41 Види Моп. 8егђ. р. 71 — 73. Оно .К . између Ст"ВфД11Б И КрОШ Б избацио сам. /