Otadžbina

СМРТ СТЕФАНА. ПРВОВЕНЧАНОГ И СИНА МУ ВЛАДИСЛАВА

587:

Ни тај унутрашњи знак, дакле, не може остати, н» повељу Милутину досудити. После овог, не зна се чија је то повеља, те ћемо потражити, нрегледавши све њене унутрашње знаке. Као што рекох, повеља је небрижљивим преписивањем и рђавим чувањем јако оштећена. На неколико места, и не достаје ио нешто. Тако и у самом уводу, на два — три места. Тн недостацн тамне мисао увода. У њему су општи мотиви за прослављање и љубљење бога, добре последице од тога, па се прелази на личну примену и тежину повеље. Почетак примене мањка. Обоје то глас® овако : скетдго кории : когомокУс кђтк Т н , нже кк (е,\н но сккккоуплк!, когодкжнвл сдмшлн У а н кндинГд н (тр)оудн II П0ТК1 С(01Ш1 потнше се скткорнп 1л , в(лл;к)енлги н когол1о:»н'?лго нлрнуи) Стљфлт крлл-л Вмднсллкл кс; срк-.ск ге ^еил№ н поМ0 ( 1скш, ккно/кк скетлго Снмемнл Немнпс, н синл Стифлнл крлл(л, кк мнншкскоомк иг.рл^е нлр .уеннлго С.нмонх монлхл, нже ко10длро:!лнн!Јл гемоу иро^орлнвлмл доухокнимл н лгокл^ннмљ ©унмл кк к\ддш|ћ н вцнЈСНгелго елешнскоЈО( про^(вл) №го БОЖ1.СТЛКНЛГО телисе стопн конкунеш стлтакх ккс(пом)ннлн'Ги сктклрТн, рекше кк/нес:шл хршк нл месг(т.) нлрнџлемемк Мнлт.шек\ кк жоупе Уркнон С тђ 1е, егогке кожесгвкнм.ш н уло кђукск Т н.ш крхсотлмТн »крлшенк н селн н вллх(и) шбллст Т к придлкк мни ск когамк господсткоукннтоумоу тогдл крлмо № плк.1 ск когомк слмодркт.кцл всен срккскТн ^емлн н поморскТн Стифлнк О^рошоу кллженоук) СК010 доушоу вк роуц^ Л10 5НМ0На отр. 117. пак, говорећп о догађајнма блш из оног доба кадје Жпча већ. напуштена бп.|а, наз 1ва ново седиште архијепиекопа: опет аросто в «(ОМћ С К 6Т 1.1 II X Г, Д П 0 С Т 0 Л 1>. С( Животописац и ученик Данилов, причајући на с. 361., да је крал> Милутив наредио Даналу, кад је овај оставио еанскоаију бањску, да ,се нчстани код архијепископа Саве III, који је у Пећи седео, — назпва станнште архпјеписково : аросто »ДО?Л1. С К С Т 1,1 II ,У Ј, Д II 0 С Т 0 Л I,." И у опште, ни једног прпмера нисам нашто до сад у свекоЈикој грађи за ндшу средњевечну историју, која је кроз моје рук« прошла, да се и који другв ианаствр — оеим жичког — назива «архијеаискоаиЈа»!