Otadžbina

ДРНИЋАКИ

„Напред! Та то су плашљивци, боја ни видели нису. О рајо бацај пушку, а лати будак и рало, На отми на сабљи што предаде нама на Косову пољу! Зар ђаур јуначки да мре? зар сабље да пасати сме? Та триста врагова! Зар нећемо стићи до шанца, до виса? На свакоме кораку мртав но један остаје, — та докле?! На брег! на ров! на смрт! на пса! на ђаура! јуриш! Још часак један! — зар натраг? — о скоти! о кукавци.' маме! О да вас турска мајка не роди! погрдо турска!"... Но реч то беше последља, немаде коме да збори : Крај њега не беше Турака, магла их покри нред њиме. У глави памет му се вртп, у грлу му беседа заста, О тврду ледину паде н душу нророку даде. На брегу је мртва стража, шеснаест дичних јунака. Соколи, орловн то су, над облак узлећу ка сунцу. Гаврани гракћу у дољи, јатом се гоне за њима. Соколи лете, лете, и најзад су стигли до неба Гавран их гони, гони, гинутн морају листом. Три пут одбише соколи гаврана читаву војску. Брат јс уз брата и смрти у очи слободио гледа. Ко љута гуја пузи она к њима из доље. Очи јој мутие и крваве, уста јој грозна и страшна. Али ЈЈнаци јуначки је гледају, поздрав јој шаљу. Свладаћс њих, смртледена, а.Г ће пред њима затрепет'. Ено и опет се диже проклета, пљена да тражи. Тресе се брег од цике пушака, од дреке Черкеза: Хоћемо л', можемо л 1 , видети лице вуцима горским ? И десет јунака на вршак се испе, стражи на видик, Десет сипова кршне Арбаније, рисови л>ути. „Предај се, ђаур! Ни дваест вас нема, а пас је хиљада!"