Otadžbina

ЦРНИЋАНИ

591

„Ни двадесет!" јекну кроз цику пушака злокобна реч. „Ила! ала!" под брегом се зачу: „IIи дваест их нема I" „Предај се, ђаур!"— Ђаури ћуте. Пушка им збори: Падогпе нички иосланици, браћи однеше посланство. в Ни двадесет" јечи доља, већ цела војска то зиаде. На мртвој су стражи шеснаест дичних јунака. Шеснаесг другова смрти. понос једнога села. ' У часу последњем песму јој певаху, леденој смрти. Одјекну небо громко а1' милости не даде своје. Речено беше и суђено да се нролије крвца. Жалосна беше то песма и смрти је немила била, Али је певаху браћа, јунаци је певаху дични, И зато страшна бејаше, громови грмеше њоме : »Отаџбини мремо на славу, а браћн на понос и дику! Отаџбино драга и мила! о живела дуго у слави! Причу о нашој ће смрти унуцн слушати наши, Гробови наши ће њима бити славе олтари. Од нас нека уче да буду јунацп, Срби да буду. Јурите бесне чете! гракћите гаврани црни! На нож вас чекамо овде, шари пушки на копље. Нека се земља крвљу напоји, биће је доста. Црне вас тице прате, над живима ено се даве. Е нека тице вране! биће вам меса и хране. Олави се мила отаџбино, синцн те љубити знају. На веки нек' будегн колевка јунака, гњездо сокола, Ти земљо лепа ! о нек' се и смрћу нашом прославиш !" Тако јунаци у часу последњем су чекали самрт. Небо им светлије постаде, сунце се осмену канда. Оии у слави последњи поздрав му послаше зраку. Бацише очи доле, видеше чете душманске : Под њима, над њима, са десна и с лева сс подиже оркан. К'о палму окићени ветрови пустињски када обале, Такав је био сваки, али са муњом у оку Страшан к'о лав, а љут као гуја, а срчан к'о рис. " Црниће је село крај Млаве, велако и мало. Из Мала Црнића оде на границу у првом рату, 1876 године, свега шеснаест људи, то му је бала ч сва омладчна. Они још у тчетку рата опкол>зни, не хтевши се предати, изгибоше онако како се пева, у оно време, кад је у највећем одушевљењу н фод из ових крајева пошао у бој за слободу погажене раје.