Otadžbina

НА ГРАНИЦИ

645

Још само једну епизоду, па је прича о 30- ом августу готова. При крају битке наиђе на нас патрола болничарска, која на носилима носаше једног тешког рањеника, који је викао од бола. Тај глас сви познадосмо, и потрчимо на сусрет болничарској патроли Она спусти рањеника. То беше наш храбри Гољдштајн, онај исти, који је 11- ог августа на грудобрану Живаповог шанца исправљен пркосио граду турских куршума, и који данас без икакве дужности или заповести беше отишао до Бобовишта да гледа борбу, и ту га нађе суђен часак. Докле га је цео штаб тегпио, ја му прегледах рану. Парче гранате беше му однело замашну партију меканих делова на спољашњој страни бута, и беше му сломило бутњачу. Ђенерал ме узе на страну. — Има ли наде, докторе? — Слабе, ваше в-ство, јер је много крви изгубиој али ја ћу се постарати, да му се на завојишту учини све што је могуће, ако допустите да га отпратим. — Како, ја вас молим за то ! Ја скочим на коња, казах болничарима каквим кораком треба да иду да се не би рањеник труцкао, и одосмо пут Нерићевог Хана, у коме је било главно завојиште за позицију Бобовиптта. Ма како да су га болничари под мојом непрестаном контролом пажљиво и правилно носили, Гољдштајн је непрестано кукао, плакао, псовао. То беше са свим промењен човек. Из највеће храбрости беше прешао у највећу малодушност. Сваки чао је захтевао да носиоци стану, да га спусте, да ја на ново прегледам како стоји привремени завој и т. д. Једва га донесмо на завојиште. Ту застанем приличан неред, јер рањеника беше доста, па су сви лекари,