Otadžbina

ШТА ЈЕ ТО МОНИЗАМ?

675

душом, — кретање и осећање, наслеђе и прилагођивање, привлачна и одбојна снага, све је то тако исто својствено и ћелији као и човеку, најеклатантнији пример имамо у инфузоријама , које су праве .животиње, али које се цигло састоје из једне ћелије. Све је продукат каузалног кретања и осећања, и као што је по Хеклу душа човекова сума молекиларног покретања можданих ћелија, исто је тако и живот најпростије цитоде сума молекиларног покретања протопласме. Узвишено и смешно, ружно и лепо, добро и зло, јесте само субјективно схваћање наших чула ; „свет је моја представа® вели Шоаенхауер , али у основи ти објекти , појав и иојмови једнаки су измеђ себе и постали су услед једних истих закона и као пропзвод кретања и осећања. „Узалуд се — вели Вирхов природа облачи у своје најлепше боје , узалуд ее појављује у својим изненадљивим облицима, пред хладним оком природњака, нестаје боје и облика и туна види само атоме материје који се крећу", и осећају, додајемо ми. Шта је заношллш мирис руже , и несносни задај екскремената; ватрена љубав између два млада срца, и заклета мржња измсђу два лнчна непријатеља ; заношљива песма славујева , и одвратно урлање каквога магарца ; одушевљене беседе Кастелара , ц . муцање каквога идиоте; патриотизам Обилића и нздајство Вука Бранковића; смрт на барикадама и умирање на меком душеку? у основи ништа друго, до к аузални иојави крста.ња и осеКања. Па према томе и асихички аојави код новека и Ж1вотиња једнаки су, имају један аочетак, једну осиову и један узрок. Стварачки ум човеков није постао никаквим удахновенијем , он је се развио и усавршио. (Х 'Нова мишљењу јесте она иста која нагони стидљиву биљку Мимозу да се при додиру скупља, и жути сунцокрет да се за сунцем окреће. „Шта нагони — пита Л. Ноаре — ћелије да образују гаструлу, или диФеренцирано ткање ? — ништа друго до осећање, — покретањем (механизмом) стварају ћелиЈе услед утицаја спољних услова (саизае еШепгев) нове савршене Форме." Протопласма као основа органска има у себи свл својства, која живот карактеришу, јер живот није ништа друго до сума физичких и хемијских ароцеса , који се врихе услед кретања и осе&ања. Посматрања и експерименти ботаничара и зоолога, дају нам доказе за ово. Коме ботаничару није позната Вошерија (Уаисћепа) и они њени ројеви од спора, што их она производи, које су биле дале повода славном ботаничару Унгеру, да их сматра ;:а ншвотиње, јер заиста њихова Физиогномија, њихово живосно покретање, њихове трепље са којима су снабдевене, гоне заиста човека да их сматра за животиње и то за инфузорије; — међу тим мн данас знамо, да те псеудо-инФузорије нису друго ништа до 4 3'