Otadžbina

из позоришт/

703

.(Маријон ле Лорм) све су то типови истесанп по сувременој моралној ваги. Срелњи век био је и сувише варварски , а да бп могао слутити таке деликатне унутарње борбе. Тако исто и за кастиљанеку част — Ернани — позајмио је Иго само колорит и размер дивљих шпанских романса, али карактери су сувремени , Иговски. Подмукла суревњивост Дон-Силве, безгранично славољубље Дон-Карла , Ернанијева галантна благродност немају ништа, сем панцира, заједничког, са средњевековним витезовама. В А народ, народ, сиње је море, талас је узбуркан. Али тај талас престоле гута и спрема гробнице. У призраку његовом ругоба је сваки краљ." — к Како да започнем?" завапих ја, „Буди сине милостив", био ти је одговор " Таке и сличне мисли, ни најпретераније апотеозе, не могу претпостављати код средњевековних деспота, који за „народ" ништа ни знали нису. Али осгавља.јући на страну ошипке против обичаја и нарави са историјског гледитта, морамо признати, да се Иго у Ернанију, први код Француза, отргао од изанђалих дозвола пристојности у вештини, и да је у њему природу и истину као п све њихове захтеве узео за мерило и тако створио један од својпх урнека, у коме као обично добре стране, огромно претежавају његове махне. Ову ј С драму Иго најбрижљивије за бину удесио, за то је она још данас, једна од нзјомиљенијих на свету. Сад нам је на реду, да коју истинску реч о самом преводу кажемо. Да избор овог комада служи на част младом преводпику, доказала је наша публика, која је узастопце у два маха — 25 и 26 окт. — јаче посетила позориште. Али публика је обмањена изашла из позоришта. За што? Тугаљиво је, али морамо казати: превод је био тром. Драмски Игов стил , испресецан као уздах , речнт, потресен , пун страсних звукова, подражавајући често неодољивости препуног срца и очајним боловима душе, тај стил, тако битан слави Иговој, не познасмо више у српском преводу. Далеко је од нас помисао , да замеримо савесном преводнику , али наше убеђење , да је Ернанија требао превести или Милутиновић Сарајлија, или Ђура Јакшић. Игра Ернанијевих лица , не претпоставља толико , какву особиту вештину, колико звучан глас и импозантне покрете. Али у место тога у једној од најглавнијих улога приметили смо тако беначење, које личи на све друго, само не на леп српски Језик. Ово јс озбиљна реч, на коју не би хтели, да се поново вратимо.