Otadžbina

3 .1 А Т Н А Г Р II В Н А

Појава 4 Иконија за њом Љубисав Иконија. (дође с десна брзнм корацима , трзајући се и зверајући на све стране, хаљине су јој у највећем нереду, коса расплетена и спуштена низ леђа ) Ха ! авет.... грозна авет!... одбраните ме.... отерајте је.... ја не могу! Како су јој очи крваве ! Из уста јој пламен избија... страховит пламен — хоће да ме угуши... (увија хаљином главу) Натраг .. пусти ме... ја идем моме анђелу... не стој ми на путОдбраните ме људи не да ми да идем моме детету... нека ме пусти. (клекне) Ето... ја вас молим — преклињем... Зар ви немате деце ? Не знате шта је мајчина љубав ? 0, пустите ме да видим мог анђела — пустите ме... пустите. (клоне, Љубиеав је придржи) Војисдав. (очајно) Има ли под сунцем толике казни, да је довољна за виновника овакве несреће ? ! Љубисав. (Војиславу) Молим вас господине , уклоните се. Ова сиротица истина је слепа, али од како је десила ова несрећа, чини ми се као да неким неприродним нагоном осећа све што бива око ње, — само у неком чудноватом виду. Извините — није при свести. Војислав. Знам ја добро, младићу. Али реците ми како дође довде, — зар је нипо не надгледа?/ Љубисав. Сваки је се клони као куге. Али нас неколико суседа уверени смо да није истина што свет говори, — па је пазимо и чувамо колико можемо (за себе, сетно) као мајку оне, за коју бих и сам живот положио. Војислав. (ухвати га за руку) Хвала вам! Ви сте племенити младић. Љубисав. Немојте нас хвалити, господине. То би сваки чинио да је познаје, као што је ми познајемо. Ето , видите , тако долази сваког вечера донде — до судског здана. Нико је није кадар задржати од тога , — па се за мало смири , малакше и одведем је кући мирну као јагње... Војислав. Јадница... Она осећа да је Милунка тамо затворена. Иконија (скочи) МилЈшка... моје дете ?! Небој ми се ништа, не бегај од мене,— та ја сам твоја мати... Ходи к мени.... небојсе... ево гле, ја се молим богу... (склопи руке и подигне главу к небу). Љубисав. (тужно) и све о њој говори... Ово је, да човеку срце пукне од жалости... (брише оузе) Војислав. Добри младићу. Надајмо се , да ће се скоро исцелити. Ја ћу се за то побринути колико узмогнем, хвала ти на досадањој доброти, од сада је остави мојој бризи.