Otadžbina

106

НАХИЈСКИ ГЈСПОДАР

плакати на таку неправду. И ја сам плакала, ја сам нарпцала, ја сам, у плачу, помињала мога доброг Матију, а проклињала противнике, којн га, недужна , одагнаше у сургун. И до сад се, браћо, кукало и нарицало, и до сад је било власти, власти и турске и српске, али нико не окреташе главе на женска јадиковања по кућама и гробљима. Мој добри Матија и не слутп да његова Јока стоји данас на овом срамотиом месту на очи свима вама, честита господо и браћо! Ја вас молим, госиодо и браћо, не дајте срамотити слабу остављену жену : моја срамота. ваш је стид ! Не дајте да нас бешчасти она горе глупа и сурова сељачина, која не зна ни за образ, ни за поштење. Ја се браћо предајем у ваше руке, ја вас молим, мој вас Матија моли. Не дајте ме... или" Ту госпођа Јока плану јачим жаром ; гњевна истргну мали нож испод бајадера, и подигну га десном изнад главе, која се на сунцу блисташе узвишеном лепотом мученичком. Ту загрме народ својим позним, али ипак достижним гњевом; заори се хула и роптање; за часак узбуна и метеж ! Први грађани прихватише честиту госпођу Јоку и узеше је у своју средину. Пандури, једва живи, разбегоше се у скривене ћилерке коначке ; неколико каменица падоше нраво у ћошке, из које је већ одавна кукавички стругиуо неваљали господар несретне шабачке нахије. И да хитре слуге његове не забравише сва врата на уласцима, тај би му дан био последњи, а, неонај.кад је испустио своју грубу душу у селу , куда га је , на скоро после тога, виша власт, ма и против воље своје, морала — отератп. Ето и тако је негда било онда у оном старом времену, за којим многи сањају и уздишу. Добро се памти, а зло се радо заборавља; па за то минула времена изгледају и лепша и ружичнија. Има и данас иступа и греха, али је све то мало друкчије , ни из далека оне жестине, оног варваризма. Друкчије се и збори и твори