Otadžbina

НА.ХИЈСКИ ГОСПОДАР

105

„Јеси ли ти, Јоко. синоћ седела код мртва Јована?" „Седела сам",смерно одговори Јока. <( И тамо, твојим злим језиком, ниси оставила на миру ни мене, ни Господара?" Госиођа Јока гледаше преда се и не одговараше на ту потварачку оптужбу. (( И да други пут и ти и друге као што се ти, не би запањале н:и о мене ни о Београд, пресудио сам, да те овде јавно изобличим, да те добро — искамџијам!" На оваку непромишљену и ужасну реч, госпођа Јока напрасно задрхта , па онда белом махрамом протаре чело, порумене у целоме лицу и за часак се наже на газда Теју, који беше притрчао да је прихвати, јер мишљаше да ће посрнути. Али госпођа Јока не беше ни за часак клонула ; само на тренутак помете је толика неочекивана, необузданост власничке смелости. Иарод се узруја, жене побледеше, али се све опет на један пут стиша. Госпођа Јока са свим одлучно остави руку газда Тејину, и попе се на ниску покретну клупу, коју су пандури довукли. Не окрећући се горе ка ћошци , поносно дигну главу, и погледа око себе цео народ ; погледа га очима увређене лавице. <( Браћо моја по роду и Богу/ поче госпођа Јока гласом нотресеним. (< Ако је , браћо , забрањено женама нарицати, онда сам се ја, слаба жена, огрешила о закон. Кад окупасмо и наместпсмо покојнога Јована, ја, његова сродница, оплакала сам га по нашем старинском обичају. 11'та ћете , кад је Бог уделио слабо срце нама женскињама ? Ви, господари наши, савладате себе и у гузи и у несрећи, а ми, грешне у Бога, не можемо без суза, без јадања. Па наричући над несретним Јованом, нарицала сам, сиња кукавица, и за мојим Матијом, кога одагнаше, који се потуца, Бог би знао где , код своје куће и код мене живе. Та да ми је срце од камена , морало би за-