Otadžbina

124

златна гривна

белешку, да је те ноћи падала киша, и да је тог дана било мочарно. А кад је мочарно, ви сви знате како изгледа у варошком шеталишту. Па зар кад се по таком времену иде у .једној беличастој хаљини, и кад се у њој барата по шипрагу, — зар не остане на њој каквог год трага? (узме аљину) д није ли ова хаљина чиста као стакло? Није ли доња ивица чиста , као да је сад из кутије извађена ? Види ли се овде и трунчице осушеног кала ? (Сви гледају зачуђено) А најзад, кад је ову хаљину оптужена имала на себи, зар је она могла носити — незакопчану ? Прегледајте на ове прорезе за дугмад ? Нису ли они још слепљени — како је хаљина била углачана ? Ево, ја ћу да за копчам једно дугме. И сад ћу да откопчам. (учини све тако) Каква је разлика између овог прореза и ових осталих ? Ја мислим госиодо, да је јасно као дан, да ову хаљину није оитужена могла ни имати на себи. И пошто се сведокиња заклела да је оптужена имала баш ову хаљину, онда се криво заклела, — а кад се криво заклела у овом, следствено је, да и све друго илто је сввдочила иука. је лаж и клевета. А лажна сведоџба једне кривоклетнице не може бити основ никаквим доказт^ма. Трнко (чиото извансебе). Овај је човек прави сатана ! (Сви стоје убезекаути) Иконија. (подигне очп к небу) Хвала ти боже на оваквом умном дару! Мидунка. (пружи руве). Војиславе, избавитељу ! Војислав. (узме је зд руку). Нисам само из^авитељ — но и осветник правде. Председ. (Перунки) Чим можете оцравдати овакве наводе ? Перунка. (упрепашћено звера на све стране) Не , ја НИСам Кривоклетница Војислав. (ухватн је грчевито за руку) Да, ви сте крвоклетница! (привуче је Иконији) Погледајте само ову стару, слепу ојађену мајку, коју сте хтели вашим кривоклетотвом олупити о њено сво благо овога света, о њену једину радост, о њено јединче! Погледајте.само — о ви још не знате шта ће то рећи стара, слепа, сирота па још саморана. Погледајте ! Перунка. (отпмајући се чисто ван себе) Пуштајтб ме.... не могу.... Војислав. Нећете ? Онда ја ћу вам насликати такову будућ ност. Олушајте, кад нећете да видите... Сетите се, да ће доћи једном време кад вам ови румени образи побледе, упадну, кад то сада лепо чело буде иуно бора, па када се тај вити стас погне цод теретом година и невоља, онда ће вам од тих сада лепих облих ручица оотати сама кост и кожа и дрхћући ташкаће са једним вер-