Otadžbina

ЗЛАТНА ГРИВНА

129

Председ. (поротнишша) Господо ! Закључујем данашњу седницу, желећи вам да будете свакад сведоци овако радосних призора. (спђе доле и рукује се с Добрићем) Иконија. (клоне) Децо моја... нека вас бог благослови... вашом невиношћу... искупили сте и невиност ваших отаца... Оад могу мирно отићи к њему... по мени му не остаје име окаљано... Војислав. (уплашено) Докторе — помагајте ! зар не видите ?.. Лекар. Будите мирни. (приближи се) Председ. (принесе столицу) Брже спустите је... (положе је на столицу) МидуНКа. (кленне крај ње склогшвши руке ) 0 , Боже , ■— СМИЛуј С6 нада мном ! Иконија. Ено.. он ме већ зове... како му сија лице од радости... Мирко... ето ! Носим ти... радосну вест... невиност твоју.. ње_ гову и — наше деце — невиност. Ето ме! (умре) Декар. (метнувши руку на њено срце, па јв узме за руку) И ТакО је била сасвим ослабила, оволику наглу радост није могла нреживети. Она је мртва. Сви. (тронути) Мртва ? ! Мидунка. (врисне) Мртва ? Не, то не може бити. Мајко, драга мајко... зар не чујеш, ја те зовем твоја, Мила, твоје јединче! (палне на њу) Сви. (жалосно) Сирото дете! Војисдав. (сетно) Зар ова чиста и анђелска душа да буде невина жртва освећене правде ? Добрић. Па ипак је правда, — кад изнесе — дело на видело. (Завеса пада)

ОТАТЈБИНА VII, 25.