Otadžbina

128

ЗЛАТНА ГРИВНА

добар дан женом, која тек што га обрадовала једним невиним анђелчетом." Иконија. (тужно) Опрости ми боже неираведне клетве ! Добрић. счита даље) В 0ва ме помисао страшно мучи/.а. Не марим што ће се можда на мене сумњати, — али иокрај мене да страдају на правди бога још три невине душе, — то би било грозно, страХОВИТО. Ја ИХ морам избавити с( — (престане читати и ухвати Трнка за рук} г ) Па знате шта је урадио тај Станко Мишљеновић ? Он се -- убио, — па ипак с тим није помогао Браздићу , он је ипак био осуђен на правди бога. А тај Вујица Трнко. (упрепашћено) Доста, доста више — имајте^ сажаљења, ја ћу полудити ! Не, не, ја г<* нисам убио, ја нисам хтео да се убије, — али сам крив... свему сам крив .. Ви ме не можете судити... бог нека ме суди, (скочи кроз прозор) (са улице чује се жзгор) Сви. (упрепашћено) Шта учини ? Лекар. (оде к прозору, гледајући доле) У паду с висине — убио се. Он је сам себи пресуду изрекао и извршио. Предеед. (устане) Према свему што се догодило одобравам захтев господина државног тужиоца. Сведокиња Перунка Лепотићка ставља се од овог тренута под суд за лажну доставу, личну увреду и кривоклетство. (стражару) Водите је у притвор. Перунка. (клекнз пред Иконију, љубећи јој скуте) Молите бога/ За спасење моје душе ! Иконија. (тронутим гласом) Уздај се у његову милост. Ја ти праштам. Перунка. (устане, приђе Милунки, ухвати је грчевито за руку, пољуби па погледавши болно Војислава, покрије очч рукама) Али ОН... ОН МИ неће никад ОПРОСТИТИ. (оде журно, за њом стражар) Председ. (Милунки) А ви госпођице, као и г. Војиславе невини разрешујете се од сваког суђења. Суд ће вам у своје време изрећи накнаду из заосталог имања овога, који је ваше родитеље упропастио, и вас хтео да упропасти. И као невине, ја вас проглашујем за сасвим слободне Слушаоци (с галерије). ЖиВИЛИ ! Иконија. (придижући се са столвце, тресућим се гласом, радосно) Невини ?!.. Слободни!?. Кћери моја... сине ! (пружа им руке) Војислав. (полети јој) МајКО ! Милунка. (всто тако) Драга мајко ! (загрле се)