Otadžbina

ПИСМА „0ТАЦБ1ШИ®

133

историју, литературу и језик. Својим радовима, као што су критика на прве књиге Соловљеве историје Русије, студије о руском глаголу — и о руској граматици, чувена дисертацвја о „ЛомоносовЗ; ® студија в о богатнрнхг великаго књнза Влад1М1ра, по русскимг п ^ снлмђ 11 и мн. др. заузихма прво место међу руским научњацима. По својим назорима и Симпатијама припадао је главним радницима словеноФилске школе. СловеноФилска школа изгледала је влади у почетку друге половине овог столећа не само као опасна но и штетна ; она јој је изгледала као политичко , а у самој ствари она је била литерарно друштво које је имало своје особите погледе на руску историју и живот. СловеноФили су тражили клице за правилно развијање државног и друштвеног живота у народносш. Они су доказивали да је неопходно нужно да се одржи руска општина, која је постојала у народном животу као национална установа и нападали су на крајњости у подражавању запад. Јевропе. Ове идеје које су исказива ли словеноФили у научним студијама и радовима, чисто су литерарне природе. Али те основне мисли словенофилства изгледале су тако ооасне за нолитику да је мотрено на словеноФилско друштво еастављено из људи чувених по својим радовима у руској лигератури, и претрпило је у то време неко гоњење. 1 Пошто се нојавилд прва свеска Московскаго Сборника 1852 год. цензура је обратила строгу нажњу на ту књигу; друга свеска 1 СлоиеноФилство се обвчао ставља као контраст западњаштву. Та су имена нова у руској историји, али су им прнвдини врло стари. Западшаци илп јевропл>ани сматрали су за идеал оне принцнпе за развитак народни , који су поставл.ени у западној Јевропи , прпмењујући их нг руски жввот, јер су држали да они вреде за цело човечанство. СловеноФилп илп источњацн на против увпдели су те р1јаве стране реФорама Петра великог, и осетилч да је исто тако потребан национални развитак. Име словенофили постало је доцније и нпје се давало онима који су почетком XVIII столећа протествовали против реФорама Петрових. Као изврсни представнвк словеноФнлства за време Екатарине II узима се кнез Шчербатов који је наппсао руску историју и доказивао, да се мора повратити оном уређељу какво је било у Русији до Петра велпког, и да треба сачуватн нраво само старинским племићима, који седе на највишим местима у држави. Доцније је то име дато школи, која је хтела да се у литературу уведе језик, што је могуће ближе црквено-словенском. На челу тих словенофила био је Шишков нознати противник Карамзиновог језика у ночетку овог века. На послетку дато је то вме лвтературвој, а за тим и политичкој школи која је тражила национални развитак у унутрашњем жввоту у Русији и дизала свој гдас у корист словенских народа. Мало по мало слажу се крајња учења западњака и словенофила, и сада многи арпнцип који су западњаци називали Фантазијом, ушли су у жввот и исповедају их п заиадњацв, а тако исто и обратно.