Otadžbina

антуново страданије

Док угледа нешто, гдје се тамо миче. ( Па радостан викну к'о да соко кличе: — Да ну, оче Грго, окрзнде се амо, Да л' је оно Ешек, што 'но стоји тамо ? — Да ну, рече Грга, Ешек, а да шта је ! Зар не видиш, болан, како репом маје ? — Ех, та ја сам знао, да је Господ благ, Неће нам се више насмејати враг ! Тако рече Антун, иа полако оба, Доклимашо тамо у ручано доба. Овртоше се с пута, па Ешека, побро, По глави по репу погладише добро, Вјешају му о врат репате ђердане, Нек' се Ешек клипи, госино му тан е ! Омакоше ми узду, па конопац на њ, На Ешека Грга сједе као пањ, Укметио с', побро, као какав паша, Конопац му узда, а мантија аша, Па се аша вуче по прашпни, пуста, Под небо се дигла облачнна густа. Ота пиљежи дрека — ох, да чудне згоде ! Бјежи, јадан Грга, манастиру оде, За њим' Антун кличе, кано свети Маре : „КеуегепсПзвЈте... оћ, АсИо саге !« Па код свега чуда, патње и гријеха, У стури се А.нтун од тешкога смјеха ! И к'о да га виле у час понијеше, Оде к расту право, гдјено Ешек бјеше, Брше удар себи на главу натаче, А крајичак други за грану замаче, Па се отац свети укипио тако, Кано да је круну уграбио јако, Да не бјеше расе и капе на глави, Рекао би, побро, баш је Ешек прави ! Док ето га Стипе, гдје иде из горе, Опремио сувади, кол'ко више мсре, Да репоњу свога мало протимари, Па на леђа товар, да му натовари, Ја кад виђе чудо од страха се трже, Са рамена товар на земљицу врже, Па се јадан Стипе на Антуна бочи.