Otadžbina

630

нлшл читлллчка 11уб.1икл и књижевни .1и стови

Ништа није лакше и јевтиније него на све то одговорити: „Знате, ми смо мали сиромашан народ". Има доста тако исто малих и сиромашних народа, који шта више немају јоште ни своје политичке самосталности, који још немају своју народну државу, па би нам мог .1и послужити као узор, како ваља нсговати своју књижевност. Ја не знам да ли наша публика није више жртвовала на књижевност док беомо вазална држава него сада, када смо слободна и независна држава ? Чиме мислимо ми управо очувати и оснажити нашу народност Р Та зар у нама нема народног частољубља ? Та зар не видимо да ће нас Хрвати и Бугари у скоро престићи? Али да, ми не маримо за утакмицу на културном пољу. Ми смо јаки политичари. То је нама доста. Истина има паметних људи који доказују, да голо „политизирање" још нпје нмкаква политика, да књижевност треба, про дирући у масу народа да створи политичку свест и политички характер народни, да обоје регулише, да обоје чува од штетног претеривања, али ко ће ствар узети тако озбиљно ? Нама је сва политика у томе, да л ће Марко или Јанко доћи за министра, јер ако дође Јанко онда ће наш зет, или брат отићи у Вувце по потреби службе , а ако дође Марко онда ће он богме за неколико недеља добити три класе. Ко ће чекати докле књижевност подигне ниво народнога образовања на степен на коме једино мож*> бити разговора о аравом политичком животу и борби ? Бог зна да л ће то време и наша унучад доживети? Дајдер ти што у живу гушу. Па онда „Људи Божији шго сте окупили са том књижевношћу ? Књижевност је луксуз који се јавља тек онда кад народу нешто претиче од зараде, а ми смо тако сиромашан народ да не знамо хоћемо ли сутра имати сухога хлеба да не гладујемо". Декламација о нагно.ј великој сиротињи. са којом декламатори има.ју извесну, специјалну цељ, и сувише је позната, да би је моради опширно цитирати. Она крава што је музе седамнаест кућа, само да би свака окусила млека — постала је већ историјска. Ми не велимо да у нас нема сиротиње, напротив има је доста нарочито гтосле ратова, али кад ми говоримо о равнодушности српске публике наспрам наше књнжевности, ми не тражимо да свака сељачка кућа има домаћу библнотеку, ми говоримо о оној десетини хиљада људи, који су бајаги вође за народну масу, ми говоримо о онима, који знају важност књижевности за народно образовање и који би могли неосетно засвоју кесу да помогну народној књизи, па просто неће. А да би доиста могли неосетно по своју кесу, 1 и не крнећи ни једно своје задовољство и уживање помоћи народпој књижевности ево доказа.