Otadžbina

НЕ СУДИТЕ ВРЗО

81

0 људи гхакоснога срца, како душе немате, како се но сећате Бога. Јован непрестано говораше. да је невин. . Јадна мајка напусти кућу, па дан.иваше и ноћиваше крај апсанских врата својега сина. ?1е могосмо је никако наговорити, да се удали.. — Оставите ме. господо, — говораше она плачна — где је мој Јова, ту ћу и ја. Хе Јово мој, хе дете моје! како је твоја несретна мајка мислила... Када би истрага готова, предадох Јована суду. Тамо сведоци опет сведочише и положише заклетву. На испиту пред судом Јован признаде, да се је онога вечера, када је она похара учињења, враћао са шетње својој кући ; да је дошао до кагшје, да се је ту спотакао на неку гужву, гомилу, шта ли.... да је пао , али је по том чуо неку вику, ларму од које се је уплашио и утекао. Доцније тек, када је доведен тамо на место убиства, сазнао је, да је крвав и да је та крв са убијенога Смиљка. Када му захтеваху, да покаже доказе у своју одбрану, он сминаше раменима и позиваше се на Бога... Онда не беше као сада адвоката, да оптуженога бране пред судом. А и шта ће онтуженоме, говораху, одбрана ? Ако је ко крив — крив је. Ту му се нема шта помагати. А и за што да му се помаже... Тако је било и са Јованом. Његова одбрана, без доказа и сведока. не могаше му помоћи. Суд узе ценити околности, које говораху противу Јована: да је разбојништво учинио. Пре свега нађен је на месту, где је убијено и похара учињена — то је важна околност ; виђен је баш на мртвом телу убијенога, одакле је на један мах побегао, када је чуо вику, — то је још важнија околност. Када је питан о томе, он најпре није хтео признати, да отаџбина VII, 25. 6