Otadžbina

80

НЕ СУДИТЕ БРЗО

На моје питање, не хтеде иризнати, да је овога вечера, ма у које доба, крај општинске куће нролазио. Али један од мојих иандура, стојећи до њега, спази и руком показа крв на хаљини његовој. Сви повикаху: гле,крв Јован се онда још већма збуни и побледе. — Јоване, синко — рекох му ја — страшни се послови око тебе збивају. Ти си убио човека, похарао си касу. Казуј за Бога, шта знаш. Што учини то несретно дело — Нисам, господине, тако ми бога, нисам... — Е. мој синко, не иде то тако. Ето људи су видели, када си ево баш на овоме месту човека убио... — Нисам, по богу господине , невин сам. Тако ми среће моје. Тако ми живота моје мајке... — Е ниси, а кмет те је видео. Видели су те и пандури г када си утекао, пошто си убијство учинио... — Невин сам. Кажем вам : невин сам... — Е невин... Крв те, синко, издаје. Ето ти на хаљини белега. Узалуд одричеш. Признај... — Невин сам — плакаше Јован. — Не помаже то ништа, брајко. Само се више теретиш... Ја те вечерас апсим у име закона. Сутра ћемо видети шта ћемо. Промисли се, гледај те признај. Ако то нећеш, метнућу ти букагије.... — Зликовац је, и треба, и треба, господине, доста. је он мени муке по општини задавао — говораше јетко кмет. — Јао моја јадна мајко — викну несретни Јован и паде на земљу. Пандури га подигоше и одведоше у затвор. Сутра дан сам продужио извиђај. Али око оптуженика сабираху се све незгодније и несретније околности. Његови непријатељи добре комшије, једва дочекаше згодну прилику, да му набацају, што је могуће више на терет.