Otadžbina

НЕ СУДИТЕ БРЗО

«3

вара на кантару и узчма душмански интерес од сељака.. Доиста ! свега ће зла на свету нестати, али, бога ми, интереса никада... Затекох туна апсану пуну криваца, а беше их разне сорте : лопова, кесароша и т. д. Једнога дана, у скоро по мом доласку, јави ми апсанџија, да некакав апгеник лежи јако оболео па моли да са мном говори ; осећа, вели, да је близу смрти, па би имао нешто важно да ми каже. Ја одем болеснаку. Поздравим се с њим. — Познајеш ли ме. господине ? — упита белесник. — Вала. брате, не могу да се сетим — рекох му ја. — Ја сам Стеван II.... — продужи он. — Био сам пре четири године момак код газда Петра Крушића у Н,... када си ти тамо био са службом. Не сећаш се? А? Често си свраћао код мога газде на разговор. Тада сам те ја послуживао обично. Вал>да си већ заборавио ? — Газда Петра знам, али тебе, брате, не могу да се сетим..., — А сећаш ли се, господине, онога Јована дућанџије, нашега комшије ? Имађаше мајку баба Кату. То је знаш, онај, што је погубљен за ону похару у општинској судници. ... — Па?... — Е, господине, тај човек изгуби главу на правди Бога .. — Како то, несретниче ? — викнух ја.,. — Е како, господине. Несрећа, грдна несрећа. Ја сам убио Смиљка пандура. Ја сам разбио судницу и покрао касу. — Шта несретни сине? — Ја, бога ми, господине. Нико други. Ево сад мрети ваља, па са тога те и позвах , да ти све кажем. Јован беше невин. Узе га суд на душу. ...Ја сам служио, као што ти рекох., код газда Петра. Служио сам га дуго и 6'