Otadžbina

84

НЕ СУДИТЕ БРЗО

плаћао ми је добро. Имао сам приличан ајлук, али ја сам много по каванама трошио, те ми је слабо што остајало. Хтео сам на један мах да се огаздим, а крај тога волео сам и кћер Петра Налбантина ; беше то лепо девојче, те тако ми дође у главу несретна мисао, да од туђе муке живим Баш оне несретне вечери напијем се у друштву. Изађем из каване, и онако пијан, отидем те обијем општинску судницу. Похарам касу. После тога, изађем да бегам, али ме на капију сусрете покојни Смиљко. Ухвати ме за прса и окуша да ме свали. Ја извадим нож, који сам обично у канији на кајишу носио и одбраним се од њега. Он падне мртав, а ја утечем... Те вечери ухвате Јована и окриве га, као да је он похару учинио, а на ме нико да је посумњао... После неколико дана напустим газда Петра и одем у свет. Тумарао сам које куда. После, када је нестало пара, крао сам, док ме ево овде не ухватише. У Н.... Јована су место мене судили. Ја сам знао, да је он чешће вечером ишао кући Налбантиновој да разговара са његовом ћерком, јер сам и ја њу волео, па сам их из прикрајка често вребао. Тако је ваљда било и оне вечери. Као што знаш господине, кућа Налбатинова била је баш до општинске суднице. Мора бити, да се је Јован враћајући се кући саплео на мртвога Смиљка, а они помислили, да га је он убио. Ја сам све то знао, али нисам хтео да се одам, јер бих ја онда морао платити главом, а после тога и мрзио сам Јована, што га је волела ћерка Налбантинова, а и што га је мој газда мрзио, јер је више пазаривао од нас Сад видим, да сам јако оболео. Тешко ми је на души, па ево казао сам све. Ако умрем — добро. А ако останем жив — нека власт чини са мном шта зна. Ја учиних велико зло. Признајем, и молим Бога, да ме прими к себи.. Те исте ноћи апсеник је у највећим мукама издануо.