Otadžbina

46

ИОСЛЕ ВОМБАРДАЊА ВЕОГРАДА

из Србије, последљи остатак азијске владавине, која је вековима Србију притискивалаИо одлазак турских иосада из Србије није само догађај од историјског значеља ; он је постао и за будућност српску она полазна тачка, којом је обележио српској политици нов пут, и ако не нов правац. Она се дотле рационално могла кретати само у тесноме кругу жеља и планова, да српску војену акцију ослободи од препрека, које би јој градови на пут стављали ; све што би из тога круга излазило, могло је носити на себи печат патриотизма, топлоту поезије, наглост уобразиље, али не и печат вероватности. рачуна, и покушаја сагласних са снагом Србије. Тек по што су из Србије изишли турски гарнизони, смела је српска влада да баци свој поглед и преко граница кнежевине. Заслуга, што се до те могућности дошло. припада у првом реду жртвама народним, а у другом сталности, којом је кнез Михаил корачао своме задатку на сусрет. Да је Порта опазила и најмањег колебања у правцу кнежевом, да се кнез показао ма у коме тренутку хмалодушан, срећан исход његове мисије могао би се, ако не у гштање довести, а оно свакојако отложити. Он је дао новога доказа, колико може да привреди чвр^та вољ а, ношена патриотским тежњама. Ранке налази, да је заслуга кнеза Михаила у томе, „шт о јв знао разликовати ириликв, иа само дотлв ишао, доклв су онв дошуштале, а че даљв*. 1867. гоЈине стајао је Обреновић III. на врху своје славе. За собом имао је сјајне успехе, који су довршили унутрашњу самосгалност Србије, а пред собом имао је изгледе, који су уливали неограничено поверење свима свесним патриотима, који су се знали узвиснти над ограниченим погледима свакидашњег живота. Он је стајао као права узданица свога народа. Отварајући Народну скупштину, која се прва, иза овог знаменитог догађаја, састала под јесен у крагујевцу