Otadžbina

640

ИЗ ПОЗОРИШТА

Тако исто мора се човек крстити и питати је ли то доиста «дијете Максиме« што говори : Красота! Дивно ! Марс и Венера ! Еракле, Кентаур, Дејанира, крв ! Па то вештина ? То зар слава та ? Божанственога дара пеленом Повијати срамоту животну ? Оно јв све леио, али радња као најбитнији услов драмски истискује се овим шумом звучних речи. Подводивши овај комад под романтику, ми смо уједно исказали наше гледиште односно прераде његових карактера и његове дранске технике, разуме се с тим, да нам је далеко била свака помисао, да г. Костићу окрм.имо и најмањи делић заслуга и добрих страна. које та врста песништва у опште имаде. Сада нам се намеће питање, како стоји са трагичном лдејом овога комада и је ли г. Костић учинио сретан избор прерадивши баш ову народну песму. Кад се прочита народна песма о Максиму Црнојевићу, очинска сујета Иве Црнојевића и његова пораженост кад му оне «веље красте» нагрде сина Максима. изгледа као да су најистинскији и најживљији осећаји и њима се највише саучешћа поклања. «Дијете Максиме,, пак оставља нас равнодушне. Г. Костић придржавши се у опште у свему народне песме, покушао је да сво драмско тежиште пренесе на Максима. И тиме је учинио чардиналну погрешку, јер је ову трагедију удесио према застарелом схватању трагедије, на коме јунак требаше, да изазове ужас и грозу и да се игра заврши каквом страовитом катастроФом а 1а «Гвоздене Образине.ч Међутим новији песници учинише од трагедије табло несрећа и злочина човека као роба својих страсти; а не само табло несрећа и злочина човека као роба судбе. И по томе извор трагичној радњи налазе у човечијем срцу, а не у надземном провиђењу или слепом случају. Према томе Иви Црнојевићу боље би стајао наслов ове трагедије, него ли Максиму. Осим тога, Максим не само да није ни најмање интересантан; него се још у почетку радње јавља у патолошком стању. И такав човек да је јупак трагедије. . . Трагедија је истина обична експеријенција са човечијим срцем, али она не испада увек за руком ни најумешнијим мајсторима. Игра овог комада била је почаствована суделовањем г-ђе. Марије Поповићке, која се после дугих година поново јавила на српској позорници у улогама «Деборе» и «Јевросиме« итиме нам је дата прилика да видимо, какав је неоценими дар српска Талија у њој изгубилаЈ)Сајим р. Дљвичо.