Otadžbina

74

САНАЛО

бесвеона Русија, лећи ће, мора лећи у гроб, али ће она пре смрти родити.... родити другу Русију, млад, здрав, јуначан народ руски, који ће л^убити нас, и кога ћемо обгрлити ми, мн њихова иотиштена браћа . . . . А онда ? Онда ће и Рајна научити «Возбраној" ! А ми ? Ми ћемо и сами на Косово, у Призрен ! Ал' сироти Словаци, па Чеси, па . . . . Ту се у мало не омаче нашем одушевљеном СловеноФилу : Пољаци. Сетивши се свега и свега, не дотакну се тог рањавог места на телу словенском, изусти само реч : Штур, седе на столицу и мало се замисли. — Јесте ли слушали што о Мицкијевићу ? По дужем ћутању запитаће проФесор Сава своје ученике. — Нити смо слушали, нити читали, одговорише оба младића. — Али смо вас за то кљукали Шилером и Гетом, па чак и оном будалом — Клопфштоком . Ко мари за Миц кијевића ? Та он је Славјанин — шта може мудро бити у нас, у Славјана? Тако мисле Германци. Ми? Слепци, слепци, које треба водити. Свршити гимназију у Србији, не знати шта је говорио Мицкијевић о славјанским народима, о нама, о нашој народној појезији .... срамота, срамота! Још ћемо ми туђина служити, још ! И код нас не ће, ми га тражимо, ми га зовемо. Идите у Дрезду, у Вајмар, дабогме, тамо читају буршовима Мушицког, наше посме, нашу књижевност. Ха, ха, ха. И проФесор, смејући се саркастички, устаде и опет пође горе доле по својој вселени. — Ја бих тако радо читао Мицкијевића, рећи ће Гргур, који беше у истом заносу као и његов проФесор. А Милан ? Он као да се већ уморио, нестрпљиво се држи на заузетом месту на креветцу, и час по крадом гледа кроз прозор у жути невен у баштици и оно плаво небо преко авлијских зидова. Он би на поље, на свеж ваздух, да ходи горе доле, да гледа свет.