Otadžbina

О НАСЛЕДНОМ ПРАВУ

125

в ота својега, оп јо уживао, и трсбао да ужива ону земљу, коју је обрађивао. По смрти његовој, опа припада првоме оном, који је заузме и засеје је. Ето то је по прпроди . . .. « Нама није овде у задаћи да ми излажемо све те разнолике теорије о наследном праву, њихове основе и разлоге и полазне тачке разних расматрања њихових. Нитање то, које и иредубоко засеца у интересе друштва, потребује само за се и сувпше озбиљне разраде, те га ми с тога овом прпликом и остављамо на страну. У к о 1ИКО се само оно непосредно односп на питање, које ми хоћемо овде да расматрамо, констатоваћемо, један непобитан Факат, припознат данас од већине ФилозоФа и социјолога, да је питање о наслеђу неразлучно везано са питањем о својини приватној, као најприродппја последица његова, и да питање о томе да ли само наслеђе потиче из природног права или не, просто никако места нема, до ако се једино споји са питањем : да ли приватна својнпа потиче из саме прнроде или не. Јер говорити нпр. о укинућу наслсдног пр4ва онда, кад приватна својина постоји, непаметно је у толико, у колико је немогућно за остварање. II одиста, кад загледамо ма колико далеко у ма који део исторпје човечапства, ми ћемо видетн, како ова два принципа : својина и наслеђе, ие само постају заједно, но се упоредо све до наших дана заједно и развијају. Говорити о томе да наслеђа није било, онда, кад се ни за својину знало није, мислим да би било са свим залишно. Ствар је ту п сувише проста и очигледна. Оно што ко нема, не може никоме ни предатп у наслеђе. С тога ћемо се ми говорећп о рођају п развијћу наследнога права, морати узгред да осврнемо и на рођаЈ и развитак нрава пмаовнога. Обичпо је узпмано, а и данас се још махом узима, да је се ппива тна својина зачела тек у трећој Фази развијћа човечанскога, у тако званом земљорадничком стању тј, кад су људп настанив се стално почели земљу своју да обрађују. Односпо непокретне имаовнне и јест за цело тако : али узев правп и најширп смисао права својине, ми клице његове налазимо још у далеко раннје доба. Зар пастир није држао као праву својину стадо своје н у предземљорадничкој периода жпвота човечанскога. Па још даље, н ако је опште позната ствар, да дивљаци не знају за права својпне, као што нам се о томе лепа сведочанства дају пз Колумбова открпћа Америке, ми ипак клице својпне и у њпх налазимо. Зар ону отровну стрелу, којом звериње лови, и онај издубљених храст, који му месго чуна служи пе сматра дивљак као потпуну својииу своју ? И кад