Otadžbina

56

с а њ а л о

Пролеће га мило буди, Живота му нова носи : Да ироцвета да заруди, Да га зора росом роси. Али где је моје цвеће ? Прецветало, нема њега? Недочека ни пролеће, Од сунца аи јадно бега? Мило беше, нежно беше, Први зрачак нреплану га; Ветри мирис му разнеше Први ветри тоила југа :

Изгуби се, нестаде га, Суво лисје оста само, Заман тражим, нема њега, Увело је давно, давно. —• Али инак ташта нада Око срца све ми пузи ; Још га тражим по сред јада, Да олакшам тсшкој тузи. Од пролећа иа нролеће. Али заман, вазда заман ; Осменут се сунце не ће ; Оста живот навек таман.

Остадоше празне груди, Тужно бројим ирошле дане, Сваки од њих јад ми нуди, Позлеђује л.уте ране. Н. |В, 'јаори-к, •"-ф С I Њ А Л 0 приповетка умииорада р. ЈИ апчанина (н ас га иак.) IX Седи учитељ Макса. али пред њкм ни Александра царја Македонског, ни жертве Авраамове, ни Алексија божијег человјека, сам самцит, задубљен у мисли, седи у својој соби и броји бројанице. Још иста она икона над креветом његовим, иста она цица маца преде испод