Otadžbina

БАРУДАН

597

„А што су доцкан наоадили ?» упита је он, јер ником није бога називао. а 3ар ти још ниси ништа чуо ? Читава буна у селу — удавио се Дина!» одговори Стана, а по лицу јој баш не би рекао, да јој срце здраво пуца за младожењом. „Знам — па ? и Стана га разгорачено погледа : «3наш — па се и не чудиш ?» «Па ја сам знао још јуче!" «Још јуче ? Лепо, па ником не кажеш ни речи.» «Та отишо сам на салаш, како сам га бацио у Тису м . Стана се пљесну рукама и стаде укочено, не може ни речи да проговори. (( 3ар ти је жао ? Та ти знаш, да је он са његовим оцем крао, па су тако купили кућу, земље н воденицу — он је био здраво неваљао човек, па није штета. Не бих му ја судио само за то, већ — гећ — ти си увек плакала, кад год те је твој отац терао да пођеш за њега. А и кад сам му враћао, гато ми је разбио главу, дошло ми је у памет : наша Стана није за њега, па сам га мало јаче ногама стиснуо Па онда сетим се, кад умре газда-Марко, онда ће ми он бити газда, па ће ме увек пред тобом псовати и тући, ти ме онда не би никад погледала — и ја га стиснем још јаче ногама. После, хоћу да га метем у чамац, ко велим : доста је, ал' он мртав. Шта сам знао, него га бацим у Тису." «И ти смеш још о томе говорити ? А не знаш несретниче, да те могу затворити па да никад бела дана не видиш!» «Нека ме затворе, шта марим ја ! Ту» — и он се удари жилавом руком по широким грудима — „ту ми све нешто каже : добро си радио, тај не треба да живи. Што је истина, истина, ја га нисам хтео удавити, па опет се не кајем, што је тако исиало. Јесте, ја нисам као други људи, ја сам луд, али не могу тако мислити