Otadžbina

598

БАРУДАН

као ви. Сви сте га мрзили, док је био сиромах и крао, а сад вам је добар, кад се обогатио, па га жалите ја га и мртвог мрзим па ма ме секли !" И он је био у том тренутку страшан : чело дође још узке, велике зелене очи севале су, дебеле усне помодрнле и дрхтале, а песнице стисле се. Други би се уплашио и умиривао га, ал' Стана га је скроз знала. «Таки да ћутиш, лудаче један ! Ко је тебе поставио за судију, да судиш ма и најгорим зликовцима, зар нису за то наше власти ? Ти знаш да је он крао — је си ли га видио кадгод, да краде ? чуо си од којекога па верујеш. Мој отац каже, да он није крао па то кажем и ја — знаш !» „Није крао ? Па кад ти кажеш, нек није — иди, кажи им нека ме затворе што сам убио човека. Ил' хоћеш да идем сам ?» Он је био миран као јагње, а говорио је тако жалостиво, не што се бојао тавнице, већ га је болело, што Стана држи, да је зло радио. „Ти ћеш остати, где си, јер ја не ћу да будеш затворен — ја не ћу, и о томе ником ништа да не гововориш — знаш !" «3нам !» и он изађе у авлију. Радио је цео дан као помаман а све му се врзло по глави оно Станино; ја не ћу, да будеш затворен ја не ћу ! III Прошло је десет сати. Ноћ мрачна, ма да је ведро јер месец ће тек пред зору изићи. Барудан намирио коње па огрнуо кабаницу, иде по авлији, тражећи згодно место, да легне, и све му не ће из главе ; ја не ћу да будеш затворен ! Пролазећи поред баштице стаде. Чује говор. Приђе летвама, не види ништа ал чује све.