Otadžbina

БАРУДАН

599

«0н је сам казао све то !» Завршивала је Стана приповедање. «Ја се томе читаво радујем", чује Барудан мушки глас баба-Тининог Јове. „Ероз две недеље он би дошао, одвео те па збогом срећо ! Овако још могу мислити, да ће се на добро окренути — ваљда баш ни твој баба није камен." «Никад ништа ! Познајем ја добро њега, што он каже, то је свето. Кад ме је Дина испросио, плакала сам и молила ; баба се разљутио па ће рећи : знам, што плачеш, ал одотог нема ништа — ја те не дам просјаку ! И на томе је остало. Ја бих од жалости умрла ал бих га морала послушатн. Па и сад, наћи ће он мени другог Дину, само ме не ће дати спротом. „Боже мој, та ако у мене нема ништа, има у вас, па би доста било за нас све.» «То и ја мислим, ал' баба је друг^ памети ; њему је само газда — човек.» (( А кад би га ми присилили, да нас благословп ? в (( Приснлили ?" чуди се Стана не разумевајући. «Та да, кад би, знаш, ти — преко његове воље — ускочила ?" в Да ускочим ? Сви да на мене прстом покузују, да ме се баба одрече ? То не ћу никад урадити! Лакше би ми било, да се с тобом у најгорој сиротињи по бабиној вољи патим, нег да преко његове воље у највећем богаству живим." «Онда ми не остаје друго, нег да идем у бели свет па ако ме срећа где послужи — ал' мора ме послужпти ! Ја ћу је тражити, вијатп, па шат је нађем. Та не бих могао преживети, да за другог пођеш — чпгаво бих пољубио Барудана, што је тог Дину опремио са света.» «Грешно је рећи, ал и мени је читаво лепши дош'о, лепши а и страшннји. До сад сам га превијала, како сам хтела, сад га се бојим. Иди кући, Јово, да те не