Otadžbina

58

С А Њ А Л О

госте, дотле левом руком пипа по земљи и тражи своју разбибригу, да је опет намакне на чибучић у другојзи руци. Млади странци, на велико чудо Степаново, не упутише се школи, већ савише право под велике брестове код кошева, да у дебелом хладу мало одахну и шареним махрамама покупе зној са чела и лица, и Кад нећете овамо, друга работа", прогунђа спаваћиви Степан и на ново се налакти на клупу, на којој је дотле лежао. Да је којом срећом још које дуванско влакно у окорелој дуванкеси, он би већ до сад у велике припалио. Странци стоје у хладу, он спокојно лешка и гледа у зољеве, који зује око стрехе и главама туцкају о дрвене ступчиће ; Даница, не дижући главе, шије, а учитељ Макса, држећ' бројанице, набрао чело, скупио смежуране усне, па мислима зашао у ближу и даљу пролост. Сећа се старац свега, и ни једна од давнашњих успомена да га развесели. .Тош и данас, као некада, ради брижљиво ; кад је за школскнм столом, не чини му се да је баш толико зашао у године ; још и данас, као свакада, тачно се држи — претписанија. Али ни из далека оне нређашње строгости, штапом и сад прети, прети и колико не треба, али не бије. Тачан је у цркви, али би се при појању чешће накашљао, а покаткад се сети овог п онога, па му се једва чује глас, или му се стегне грло. нли му се толико овлаже очи, да не види ни она најкрупнија минејска слова — «начална». Долазе му и сад Српске Новине, али, док Даница не стигне да му их прочита, ни таћи их не ће. Не толико слабог вида ради, наочари су му добре, поуздане, али га, ни сам не зна за што, мало занимају и најнеобичније новости. Често изађе пред школу, спреман да се прође по селу, узме штап, кћи му капут ишчетка, постоји још који часак