Otadžbina

С А Њ А Л О

59

или оде и до вратница, па се од један пут нешто прпоети, врати се, „дај ми кћери папуче« рекао би уморен им гласом, па се тога дана не би ни макао испод цшолског крова. Поп Крста му долази, ал' не често као некада, отежао је, а и ослабио, што су га изневерили зуби, ал' што су га издале ноге — једва нронесе водицу по нурији. У млађе доба, друштва радн, нратио би га и учитељ Макса, али је то сад са овим престало. И кад дођу један другом на поседак, говоре мно1о мање него пре, мало политичаре, јоп1 мање се дпспутају. Некад би се мало и покартали, „пунишака", тек да виде ко ће добити, али од дужег времена ни то не „упражњавају». А о вертепу — ни спомена А шта ли је старог учптел а тако оцепило од света? Та здраЕа старост чини дане дражима, слађима ; врење и борење нестане, тихо мирно теку једнолични дани, слатко као удетинству, зато се многистарцп, којп раније који доцније, «подете » Али строгог наставника није старост сломила, поразио га удар, истина очениванп, али и сувише силан да се преболи : у Фебруару га за навек оставила учитељка, срушио се стуб његовог мирног и вредног живота. Покојница је лебдила над њим као над дететом, годила му свима навикама, дворила га мање као брачни друг, више као мати дете. Јутром Макса рани, готово први у селу, али још ни довршио јутрењу молитву. а већ се каФа пуши на столу. Недељом се жури на јутрењу. још прво звоно ни одзвонило, а обучгна- учитељка већ држи леген да му полије, па да му дода чисту преобуку. Кад се око подне врати са часа школскога, тек што попије ракију и на сахату куцне подне, врата би се отворила и учитељка јело уносила. Сав тај ред, ту материну тачност, врши и Даница, њезино добро дете, али тек тек тек, није дете што и брачни друг, снебивамо се, снебивамо се од свога најрођенијега.