Otadžbina

40*

РУСКС-ТУРСКИ РА.Т

627

бнтке, происткцало из других мотива, а не из жеље спасти Србију од погрома турских орда. То су смјела тврђења, са свим да је Руеија и мислила се користити у случају побједе. Да подпуно нико није знао Турске војничке силе, истинито је. Мени се чини, да турску силу нису знали ни пруски ни инглескн агенти. Пајвећа је погрјешка Орбије та, што и она, као и све Друге државе, нознађаше турску снагу објављујући Турској рат. Али Србија и Црна Гора нису могле мирно гледати да се пролива драгоцјена крв њихове б;.аће у Босни и Ерцеговини, па ада да су и стално знали да иду на погибију. Да су Турци нарочито штеднли Србију, то је лаж. Та мисао у Русији има велико земљиште и много приврженика. Ја сам имао прилику гокЈорити еа много војених људи и свп су они таиог мљења. Тај лажпи иоглед на ср [1Ско -турски рат истиче отуда, што Руси тнме перу себе. Кобајаги Турска је преварила Русе скривајући своју праву спагу у рату са Србима те усљед те преваре Русија и пође су тако мало војске и сусрете се с Плевном. Није могуће да је Србија са својом кукавном милицијом могла толико времепа и тако јуначки да се бори против свију Турских сила. Турци скриваие своје силе а другчије не би било Плевне. Тако Руси тврде, тако они расуђују. И не осврћући се на различите узроке, иза којих се борише српска и руска армија, та нека проуче, ако не друго, а оно алексиначки петодневни б ј, пак да се увјере, да шака Срба неколико руских добровољаца бораше се херојски, као древни Грци код Термопила, и не пуштише у своју драгу земљу крволочне турске ордије. За што Турци не скриваше своје силе код Кревета и злосрећног Ђуписа и у преласку преко јуначке Горе Црне ? Руси сада презиру српску храброст за то, што не могоше лако одољети Плевну. Говоре^и, да је ТЈрска штедила Србију, Руси заштићују себе и своје војничкс погрјешке. То је ^особита лођика! Вслики Кнез имаоје право, када је требовао повећања војске. Знам тада се је говорило у Русији, да су ђенералп на војиичком вјећу држали, да је и сувише означене војске да побједе Турску армију и да добију од Турске што желе. 0 требовањЈ Великог Кнеза главнокомандајућег није се тада говорило. Тек после првог јуришања на Плевну почеше да 'поговарају о малом броју војске послане на Турску и о неспособности неких ђенерала, особито немачког порекла. Баш та Пдевла бијаше нешто изванредно, неко војено јављење, неко Турско чудовиште, после уништења кога и нсстаде Турске као војене си.:е. Плевна бијаше бедем Цариграда, после пада кога Цариград бијаше у рускима рукама.