Otadžbina

0 А Њ А Л О

63

посматрао. опет се ни најмање не даде омести у свом обичном хумору. Његов практичан разум, у извесним, врло одмереним границама,ради непрестано, као навиј е н сат, никад јаче, никад слабије, никад у висину, никад у дубљину. Говорио је о летини, о времену, о покрету, о политици, али је говорио по готову сам, Макса му се чињаше и сувигае озбиљан, Даница снуждена, а Милан > овој прилици колико и не треба — политичар. Ни слутио није оно што се у његовом другу зачело и нагло почело расти и бујати. Сад му паде на памет мисао : да покрене говор о гаколи. Сиротан, а радан, давао је кондиције деци имућнијих Сављана. Од то доба управо и воде своје порекло они жути котурићи у његовом ћемеру. Тадагање «устројеније јавног училигатног наставленија» знао је готово на намет. — Па како са школом, поче Илија да гази у густи честар тадашње примењене педагогије. Макса поћута, слегну мало раменима, па пристојности ради рече : «И тако, и тако». — И тако и тако .... знам, знам, драгп господине, учити децу мучна работа. Па још на данашње време. Ко није децу учио, не зна шта је посао. Ту треба стрпљења, ђаволског стрпљења. — Треба, изусти Макса док Илија само одахну. — Ја ником никакву службу не би дао, ником, ни мом рођеном оцу, док не поднесе уверење да је ма годину дана децу учио. Зар није и школа држава, а дечица народ, и те какав народ ! А учите ћ, уједној једитој глави, цело правитељство. Ја ћу се заклети, ево сад у цркви : теже је дајанисати у школи него дрмати вилајетом. Учитељу се Макси допаде ово избачено поређење. вИскусан човек", помисли у себи, остави бројанице на сто До себе, па погледа пажљивије у Илију.