Otadžbina

62

С А Њ А Л 0

— У Томашевцу. — Чудо не написа два три ретка — евојим родптељима. — Није могао, госпођице. — Није могао ? Јер лежн. — Лежн ? — Рањен. Даница заћута. Милан је оиазио бледило на њезином лепом лику, и док је Илија смишл^ао како да пребаци говор на другу обалу, она се љубазно, али усиљено насмехну, узе служавник и оде у кућу да спреми послугу. Остави служавник на кухинском огњишту, брзо отрча у своју баштицу, па кроз малене лехице тамо к огради, саже се и узабра један лист од здравца, пољуби га, погледа преко ограде, а вреле је сузе облише. Има ли веће среће од овако чистих и невиних суза које се за нама пролију ? Само је онај био срећан на земљи који је овака блага пожњео. Све је друго намештена пажња, дворба, ласкавија или оштрија, речју : лукаво притворство. маштаније ! Да ли је и Гргур, мислећи покашто о њој, осетио и сам сладости од оваких суза ? Кад се Даница повратила и послужила кавом, Милану је необично рука дрктала кад се је машио за шољрцу. Он, вазда смишљен, присебан, опрезан, гледај како је завезао. Сплео се па ни једне (1 паметне", па чисто се боји да се мрдне на столици. Већ му ноге мало поутрнуле, пребацио би једну преко друге, али, ма да је час по намеравао, опет се не усуди мрднути их. Овда онда, тек да рекне што, умеша се у разговор, али тако збуњено, расејано, да је најзад напустио и те покушаје, ућутао се, кад крадом а кад отворено погледао у лепу домаћицу. А Илија ? Ма да му се Даница допала преко сваког очекивања, ма да ју је и он чешће, дуже и дрскије,