Otadžbina

С А Њ Л Л О

69

— Илија ! викну Милан тако љутито, да је чуо и Фамулус, који је готово на пушкомет напред корачао. — Шта си узео ту викати, поче Илија тише, ублажавајући га. — Кажем ти, Илија, да припазиш на галатни језик ! — Охо, нисам знао да је већ то тако далеко. Дакле си се већ заљубио ? — Заљубио или не заљубио, то те се ништа не тиче. — А можда ме се и тиче. — Тебе — ни најмање. — Ко зна. — Ја знам. — Ти знаш ; а ја ти опет кажем, да ти ништа не знаш. Кад су прешли половину пута, ћутећи, Милан ће опет мало застати. Застаде и Илија. А кад Фамулус беше далеко поизмакао, почеће Милан, али са свим поверљивим тоном: — Илија! Илија га радознало погледа. — Знаш ли шта сам смислио ? Гледа га још љубопитљивије. —■ Одлучио сам да се женим. Илија у смех: — Каква женидба ! — Озбиљно ти говорим — хоћу да се женим. — Још ни прво предавање, а већ хоћеш младу. — Даница ми се јако допада. — Умири се, док пројуриш треће село стишаће се . . . знам ја тебе и твоје срце. — Моје срце ? — Твоје као и моје. — Илија, говоримо мало озбиљније, — ја још до данас нисам волео ни једну девојку. — Само лакше, брајане;док стигнеш до Лепенице пун их је Крагујевац. Па личне, па здраве, па богате. Мудро каже народ: не лепи се сиротиње.