Otadžbina

68

С А Њ А Л 0

Даница, поверљивијим погледом, уверила је Милана, да се у овој прилици с њиме потпуно саглашава. А како је већ дан почео бивати на измаку, то се и наши гости почеше спремати на полазак. Даница навали да оду до Гргуровог оца, и они, после малога затезања, пристану. Фамулус Степан спреми се да их проведе, а Макса и Даница испрате их до потока, до новога моста. Кад' су се растали и измакли малу дуж, Милану још трепташе пред очима лепа слика Даничина. Савлада свој понос и — окрене се да је још једном види. И Илија се баш у истом тренутку окренуо. Даница већ стајаше с оцем горе на брду. Наставише пут, Милан, и нехотице, опет се окрену, а у исти мах осврте се и Илија, погледа горе према Даници, па онда, чисто подсмешљиво—јетко,погледа и свога другара - Одлучи се Илија да се окрене и по трећи пут, и гле, као да су се договорили, окрете се и Милан. — А шта се толико осврћеш? Рече Илија. — А што ти? — Ја . . . . ја имам свога узрока. — Имам га и ја. — Имаш га и ти! А какав је тај твој узрок, ако смемо га знати ? — Смеш. — Да није Макса ? — Јест. — Јест . . . а знам да није Макса .... ваљда си се загледао у његову седу браду. — Јест, у његову седу браду. — И у његову . . . , — И у његову. — Дакле ти већ Даница уштинула срца ? — Уштинула. — Само је л' девојка. Док видиш — бадава, још сл дериште.