Otadžbina

русно турски рат

97

Трећи узрок, по коме се је Русија одма с почетка рата зауставила ради малог броја дејствујуће војске, бијаше тај шго је она (Русија) почела рат у Априлу после губитка пупих 8 мјесеци драгоцјеног времена у залудиом колебању, и што је то време добила Турска која се је тиме користила за организирање свог отнора и сједнњен е своих трупа. Још је грђе што ратни плаи бијаше израђен ј(.ш за јесен.и поход, када се узимаше на рачун страх непријатеља, на кога се је напвдало и, осим тога, који бијаше у то време завојштен Србима и Црногорцима. Када бијаше одгођен рат на толико времена и када систематички откази бијаху противустављени свима молбама и убјеђељима о подкрспљен.у (помоћи), зашто се је у таким незгодним околиостима Велики кнез сагласио да остане и даље Главиокомандујући? Одговор је сасвим лак. Царски брат , ступивши у војене редове у шестој години живота, увјек бијаше такав војник који се је поносио тиме што могаше да служи примјером војсци у испуњавању и вршењу дисциплине. Он бијаше добио зановјед да маршира на Цариград, и да је имао са собом само једну дивизгју кавал>ерије, он би понушао да ли би ју могао да испуни. У осталом мора да се честита руској армији, што је на челу њеном остао Велики кнез. Сви они, који бијаху очевици срећних илч несрећних ^азиса рата, знају да је преодољено много препона, да је избјегнуто много декуражирања само захваљујући сљепом по верењу, које воЈСка имађаше у свога начелника. Велики кнез насљедио је од свог оца ту мађијску власт над солдатима, надахњивајући их у најтежима тренутцима ј на херојско саможртвован е, што се .је виша пута могло да посвједочи за време посљедп.ег рата. Прииедба. Овде ћу да кажем само неколико речи ; У време поражења код Плевне, када се бијаше просуо глас, незнам на колико вјеран, да је Полкевиик Хорватовић био јавио Рускоме главноме Штабу дејствујуће војске о удал.ењу 0: мана паше из Видина и о н.еговом окопању у Нлевни, на који извјештај Српскег хероја није се обратило никакве пажн.е, бијаше се у Русији у некима круговима становништва појавило велико незадоволЈСтво па Г.твпи Штаб и на неке вође — Ђенерале немачког и пољског иорекла (Шилднер - Шулднера, Левицкога и т. д.) Осим тога ие могу а да не кажем, да је одвећ пЈећерано нападање на присутпост у војсци Његова Величанства покојног Цара Александра II. У Русији није се чуло ни тада ни после ни уприватнима разговорима а камо ли јавно нападање на присутпост Цара О тацбииа XI, 41 7