Otadžbina

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНЛ

119

вољом слушала, свака ме је ситница занпмала. Садај је путовао Из Лондона, камо је дошао из Индије, где је као владип лекар лечио жуту грозницу ; послом се журио у Беч. С неким познаником сврнуо је у Гастајн и чекајући вечерњи влак, гаетао се; случајно близу мене, кад ме јо она псина напала. У гоме тренутку беше ми врло по вољи, што ме је та неприлика задесила. Веше нешто у гласу, у лицу тога човека, што ме је силно привлачило ; мислила сам, то је отуда, што сам му обвезана. Проведем с љиме цео дан Сутра дан каже ми Светозар, да је вољан још неколикб дана остати у Гастајну — допао му се предео, а ја сам, опростп ми Мило, саЈсвим заборавила, да сам наумила теби у госте; годило ми је, што је он одгодио свој журпи посао. Бесмо скоро увек заједно, ако у шетњи, ако у позоришту, и о чему год говоримо па и о најобичнијим стварима, све ми то оеше некако ново, необичпо а и кад смо ћутали и онда су ми тренутци тако брзо летили поред њега. Заборавила сам на сву прошлост, пао да је никад није ни било, ја сам живела само у садашњости, она ми је све мисли испунила... Једно вече одемо као обично у позориште. Представљали ®су [Шекспирово. »Много вике ни за шта« и та ме престава тргне из шарс-нога сна, који сам почела сањати — али доцкан После представе вечерали смо заједпо, код мене, ти знаш, да оам ја још у институту била велика противница овога нпшега потчинепога положаја, у жоји нас женскиње дојакошњс предрасуде и криво схватање силом бацаше, а од како сам сама, нисам се обазирала на свет, него сам се слободно мешала с људима, које сам поштовала и — љубила. Мени је доста било пгго сам чиста била пред највишим судијом човековим, пред својом савешћу. Да, ја сам Светозара љубила, још и сад га љубим. Тога вечера сам се о томе уверила. После вечере поведосмо реч о представи. Ја сам напала на Лисандра, а он га је бранио. »Али ја не разумем,« рекох му, »како можете бранити таквога љубавника. Поред свега његсвога лаковерја није ни толико искрен, да својој Хери у очи каже, шта је врдео, па би га она уверила о својој невиности. Па онда, онако свирепо освегити се, онако је осрамотпти! — »Оио је истина, в рече он, »да је Лисандар у овај мах нешто крив, али се то даде разјаснити. Страховите су то муке, кад човек само сумња у чпстоту своје љубавце, а кад мисли, да је уверен о незипој невсрп, онда је кадар свашта урадити. Ја сам не знам шта бих бно кадар урадити, кад би било и једне малене неге у онога створа који љубим, а које се претвара, да мене као сушт ксвнност љуби ! Ужасно боли човека, кад знаде, да има на свету не-