Otadžbina

118

КОМЕ ЈЕ СУЂЕНА

вАли то није све !« настави Дара узданувши. »Оада иастаје' оно, што је и мени самој загонетка. Ја љубим, Мило, љубим тако, као што ти љубиш, као што ми се чинило, да Милана љубим, љубим до лудила — а не смем љубити! Хтела сам и хоћу да мрзим све мушке, кад сам се преварила у ономе, кога сам за узор држала, и у тренутцима, кад ми разум заповеда, ја их мрзим све а кад срце овлада, ја љубим, љубим ," Она је покрила лице рукама, да сакрије онај болан израз. »Ја те преклињем, Даро" хтела је Мила задржати од при • поведања. »Не, не бој се ! Не ћу више подлећи осећајима! Ал' кад еам једном почела, довршићу. Чуј ме, чуј ! Кад ми умре мама — знадеш, да немам блиских родова — врло сам оболела. Одем болна преболва у Гастајн, после месец дана добро сам се опоравила те сам са својим псетанцетом свакога дана по два сата ходала, по преиоруци лекаревој. Пре две недеље, ходам као обично, а мој Париз трчка за мном. Мислила сам на тебе. Како смо се у институту растале, нисам те видела, те сам те се зажелила. Ја пемам рођенијега на свету, ко би ме разумети могао, као ти, те наумим да те посетим... Из мисли ме трже вика мога Париза. Осврнем се имам шта и видетн ! Грдна нека гсина навалила на моје сирото псетание, па да га раскине. Притрчим му у помоћ, подигнем лепезу, да поплашим псину. Ал' она се лати мене. Скочи и спопаде ме зубима за хаљину, Повуче ме — које од етраха, које од силнога посртаја паднем а псина ми скочи на груди. Веше то грозан тренутак. Зажмурит сам, не могах гледати оне страшне зубе, оне светле очи у разјарене псине. У исти мах јаукну псина и откотрља се с мене. Чујем још два три ударца, два три све тампија урлика, неку псовку и — свест ме остави... Све се то збило тако брзо, да, кад сам у својој соби себи дошла, зачуђено погледам у свога лекара, који ме је брижљиво мотрио. Мало даље стајао је неки странац : чудан ме осећај прође, кад му у очи погледах он беше на Милана налик. — ^Опростите, госпођипе рече ми лекар, »што еам се усудио задржати вашега ивбавитеља, а по позиву свог друга — доктора Светозара Станковића« сетила сам се онестрашне псине, оне велике опасности, из које ме је странац изба' вио. Стисла сам му руку, јер речима му нисам могла благодарити.. Сутра дан сам већ устала, и примила сам свога избавитеља. Повела сам реч о прекјучерааем страшном дану ; он је силом избегавао, тај разговор, да му не бих морала захвал>ивати и приповедао ми је о своме путовању цо Африци и Азији. Ја сам га с великом