Otadžbina

кн ижевност

607

за руком да ту љубав изнесе врло оригинално, без и најмање оне варошке прешећерене , романтичке љубави, која се тагсо често увлачи у »п риаоветке из сеоског живота« »Школска икона« по лепоти и живости у причању , по топлини којом је задахнута , надмаша све остале приповетке Лазрне. Кад човек чита ову приповетку, он се часто опије од оне примерме идилске љубави, која владу између попа и селЉкб, у селу где се приповетка догађа. Тип попа пма сличности са типом Иговог Бјенвнија. Он је пун чедности, пун благости, нун доброте, идеал слуге божијег — прави светац. Но у овој приповетци не види се јасно шта је приповедач њоме хтео. У колико смо је ми могли схватити, чини нам се да је хтео изнети онај моменат где се та ласи добрих и рђапих страна варошке културе дотичу тихог патријалхалног сеоског живота, који се у след тог додира придружујо тим таласима. Али јр ова мисао некако претрпана, дато јој је мало светлости, те се не истиче тако да би је без другог нагађања могли увидети. Сем тог у овој приповетци притоведач се више но и у једној примиче романтизму. »Вертер« је умесна критика на вертеризам у љубави и у једпо рецепат како се од њега лечи. У неку руку могли би узети да је то Фина пародија Гетеовог »^УегШеге ^е1с1еп.« Ова се приловетка одликује разновр<;ношћу карактера, чега је мање у осталим нриповеткама, и свежим н здравим хумором који је расут по њој. Само нам је мало чудновато да један наш трговац онако познаје Вертера, и да онако вешто уме да сруши Јанков дотадањи идеал и у место њега створи други паметнији и племенитији. Дивотна су му она места у »Вергеру«, гди нам износи оно ниансирање осећања у Јапку, кад се тобож почне савлађивати и предавати философпји живота, а у самој сгвари унадати у „плитку љубав« као што вели приповедач. У тим пасажима ирснија је достигла таку финоћу, да ју човек једва види кроз Јанков сентиментализам, али је вазда види и слатко се исмеје наивној Јанковој филссофији.

Да не би ово неколико речи изгледало као панегирик Лази, ми ћемо изнети и оно па што би оп требао у будуће нешто више труда да иоложи. Личности у Лазиним приповеткама требале би више изражености; оне су истина све довољно маркиране, довољно тлпвчне, али су ипак налик на слику, која је од прилике толико израђена колико да иије скица, њима не достаје Финијег шатира ( детаљпијих прилога за карактерисање дотичних типова. Узгред буди речепо, не би било на одмет и мало више Физиогномисања, које